Peto godišnje doba

Vreme je... čudno. I kao pojam, i kao pojava. Ono je avatar onog našeg nedomislenog i ujedno najšireg spektra stvarnosti.

Prisećam se proleća koje upravo teče. Proleća koje to nije. Zato ga se i prisećam, kao da je nešto bivše, iako još uvek traje. Siv, poluvlažan i težak jorgan gotovo svih dana je navučen odozgo, kroz poluloptastu ravan gde je trebalo da se nalazi ona prefinjena, tanka, plavičasta posteljica večnosti. Pod tim teškim sivim plaštom dani su se nekako nezdravo sjedinili i sabili u utisak da su se samo prividno izdešavali, i, posledično, u utisak da proleća zapravo nije ni bilo. A proleće je potrebno, tako potrebno, kao jutro života, kao obnavljanje snage. Kao simbol buđenja svega.

Ove varljive igre sa godišnjim dobima nisu nimalo bezazlene. Ipak, kako u svemu postoji izlaz, tako postoji i u ovom smislu. Ta zavisnost od vlage, vetra, nepogoda, turobnog sivila, melanholije ponavljanja istog ... – zavisnost koja je obično shvaćena kao nepobediva neminovnost – ima svoje razrešenje, izuzetno jednostavno i lako, koje je stalno na dohvat ruke.

Postoji i ono godišnje doba koje nije podložno varljivim etapama, koje se ciklično, jednogodišnje ponavljaju. To je peto godišnje doba. Doba koje je uvek trajuće. Ono teče istovremeno i paralelno sa ona četiri već dobro znana doba. Peto godišnje doba je onaj spektar stvarnosti koji zavisi samo od naše volje i našeg uvida. Praktično, od naše snage i želje da viziju svog sveta i sam svet u svakom trenutku uspostavljamo, spajajući je sa oduvek tekućim prostorom univerzalne životnosti. Za svakog čoveka to postoji, stoji na raspolaganju.

Recimo da smo, u uobičajenom shvatanju stvari, zapravo u poziciji u kojoj se nalazi neko ko se povio i kreće se kroz poluprozirni sloj zagušljivih isparenja i prašine što se kovitla na određenoj visini od tla, a iznad tog sloja nalazi se nekakva idealna, prozirna, prijatna sredina. Ako se pognuto telo malo uspravi, lice i pogled će se naći upravo u tom sloju. Po svakoga od nas pojedinačno idealnom sloju.  

Tako se mi „pognuto“ i otežano dišući krećemo i kroz ova zvanična četiri godišnja doba. Peto godišnje doba je poput onog čistog, gornjeg sloja, i sve vreme je tu. Samo se treba malo pomeriti naviše. Odnosno, priznati sebi da je stvarna mogućnost života veća od dnevnih, ili godišnjih pojavnosti. Priznati sebi sopstvenu volju. Ništa i niko ne može sprečiti bilo kog pojedinca u ovome, osim on sam.

Da Peto godišnje doba nije hipoteza, evo i jednog lepog primera, u obliku magičnog talismana, u obliku uvek trajuće: