ŠTA JE ZAPRAVO (NE)LOGIČNO?

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je agencijska vest o tome da je poverenik za informacije u toku prošle godine organima vlasti izrekao 66 novčanih kazni zbog toga što ni nakon njegovih naloga nisu tražiocima dali zahtevane informacije, privukla priličnu pažnju javnosti, a kod mnogih i izazvala i nedoumice u vezi sa (ne)logičnošću takvih mera. Jedan deo pitanja i komentara stigao je i na moju blogersku adresu, što je stvaralo obavezu da i ovde na blogu o tome nešto kažem. I evo tek sad, sa izvesnim zakašnjenjem sam stigao da to uradim.

Dakle da li je logično da poverenik kažnjava organe vlasti, a ne i funkcionere koji tim organima rukovode?

Poverenik je, po zakonu, ne samo ovlašćen nego i obavezan da na zahtev uskraćenog tražioca informacija izrekne te kazne, i ovlašćen je da uradi samo to. Kazne koje on izriče nisu kazne za kršenje zakona. One se i ne izriču u prekršajnom postupku, već u postupku administrativnog izvršenja odluka. One su samo penali, sredstvo kojim neko treba da bude podstaknut na postupanje po nalogu poverenika. Poverenik ne može da izriče nikakve prekršajne kazne, pogotovu ne fizičkim licima. Izricanje tih kazni je u nadležnosti prekršajnog suda, a pokretanje postupka pred tim sudom je stvar nadležnog ministarstva.

Ako su zakonom već predviđene kazne za pravna lica, odnosno za organe vlasti, a jesu predviđene, onda nije nelogično već nužno i da se izriču. A (ne) logičnost treba ceniti i u svetlu činjenice da te kazne u značajnom procentu daju željeni efekat.

A šta je sa tezom da je to „na teret" poreskih obveznika?

Naravno da nema spora oko toga da sav novac iz budžeta zaista obezbeđuju poreski obveznici. Međutim, reč je o novcu koji im je „već uzet" i za koji, bez obzira na okolnosti, nije ni malo verovatno da bi im bio vraćen. U tom kontekstu nije ni nelogično ni loše da kazne „iz budžeta u budžet" za efekat imaju bar to da sredstva kojima se plaćaju ne potroši za svoje potrebe organ koji ne poštuje obavezujuće naloge već neko drugi. I to, nadajmo se, za nešto korisno.

Nije dakle nelogično to kako funkcioniše mehanizam administrativnog izvršenja odluka Poverenika, već kako „funkcioniše" mehanizam prekršajne odgovornosti za odgovorna lica. Poverenik je više puta upozoravao Vladu, a i u svim godišnjim izveštajima koje je podnosio Narodnoj skupštini je ukazivao na to da se godinama, od početka primene zakona procesuira sasvim neznatan, gotovo zanemarljiv deo, možda samo nekoliko procenata od realno počinjenih prekršaja, ali stanje se nije menjalo.

A čak i da se procesuira mnogo više prekršaja, što se nelogičnosti tiče to ne bi bio kraj. Jer stvar nije samo u pokretanju prekršajnih postupaka, već i u ishodu. A zar sa tim u vezi nije samo nelogično nego i neshvatljivo da funkcioner koji kršeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama, javnosti uskrati informaciju o raspolaganju javnim novcem i imovinom, rizikuje da plati kaznu od 5 hiljada do 50 hiljada dinara, a da kafedžija koji, kršeći Zakon o zabrani pušenja dozvoli svom gostu da zapali cigaretu, rizikuje kaznu od 300 hiljada do 500 hiljada dinara?