Živeti van kaveza

gost autor: Luna Lu

Uopšte, ovde postoji sve veća tendencija da se sopstvena prava zanemaruju, a pogotovo da se potiskuje svest o tome da smo svakim danom sve više obespravljeni. Zato se prodaje zilion tableta za smirenje. Ćuti i gutaj. I onda ako neko glasno počne da govori o tome kako ne može više da živi od diskriminacije i da želi svima da stavi do znanja da je obespravljen, to uznemirava.

Svima kojih se tiče..

Moj prvi pseudonim u životu bio je Suzi Bowie. Naime, bila sam mala kada sam prvi put na ekranu ugledala Dejvida, tada Zigi Stardasta. Ništa više nije bilo isto. Prvom prilikom sam skinula obrve jer sam želela da budem njegov DNK.

To je naravno bila spektakularna greška jer do danas nisam oporavila obrve od tog ekstremnog poteza. Tada u vremenu bez interneta čekao bi da se neko umilostivi i napiše nešto o vašem idolu. Onda sečete te članke, pravite kolaže i maštate..

Tata je pomalo šizeo zbog te moje opsesije - iako nimalo konzervativan - jer se plašio da bi kao ona devojka mogla završiti na kolodvoru Zoo. I ona je volela Zigija. Mami je jednom rekao da on zasigurno voli muškarce. Nisam baš to shvatila. Posle minute razmišljanja odlučila sam da mi je svejedno što on možda voli Igi Popa jer realno kakve to veze ima sa mojim životom, ja ga i ovako nikad neću upoznati. Mislim kolike su šanse da Zigi Zvezdana Prašina dođe u Lunarnik. Nikakve.

Taj moj stav da me ne dotiče ko sa kim spava, ko šta ima u džepu i kakav mu je raspored elemenata u frižideru je moja religija jer se sa ljudima prepoznajem ili ne prepoznajem bez obzira na versku, seksualnu ili socijalnu pripadnost.

Sedim tako i slušam već vekovima razne ljude koji pokušavaju da se izbore sa vrućim krompirom odnosno ličnim stavom po pitanju gej populacije. To je toliko zamenjenih teza kako to obično biva kada su kompleksna pitanja na tapetu.

Kompleksna, na prvi pogled jer pitanja prava se svode na to ili ih imaš ili ih nemaš. Da li ćeš demonstrirati ako ih nemaš da bi neko shvatio da ih nemaš? Evo u Saudijskoj Arabiji dozvoliće ženama da glasaju i da voze kola. Ovde žive građani koji bi rado zabranili ženama da sednu za volan, a mnoge žene glasaju kako im muž kaže da glasaju. Ili ih toliko tuku i maltretiraju da su žene i zaboravile da imaju pravo na glas ili jauk.

Uopšte, ovde postoji sve veća tendencija da se sopstvena prava zanemaruju, a pogotovo da se potiskuje svest o tome da smo svakim danom sve više obespravljeni. Zato se prodaje zilion tableta za smirenje. Ćuti i gutaj. I onda ako neko glasno počne da govori o tome kako ne može više da živi od diskriminacije i da želi svima da stavi do znanja da je obespravljen, to uznemirava.

Potisnuta agresija nezadovoljstvom sopstvenim životima dovodi do stanja lutajućih tempiranih bombi. Evo primera - pre nekoliko dana saobraćaj (opet) nije funkcionisao, ovog puta pred zgradom vlade demonstrirali su invalidi, slušam ženu koja besno prolazi i kaže - shvatam ja da je njima teško, ali mene su otpustili s posla jer sam ostala trudna - pa šta sad treba da radim? Pa da se bunite! Fight for your right, a ne da se poubijamo međusobno.

Naime, proučavajući profesora Gaj Stendinga postala sam svesna nastanka klase prekarijata. I da, svi smo mi potlačeni, obespravljeni, krajcovani - mi smo oni statisti (sa zadatkom i gdi gdi nekom replikom), što dišu u svetu moćnih i bogatih.

Dakle, većina nema nikakva prava - žive u svojim kavezima, upijajući tuđe živote, ispranih mozgova, duša i libida...A onda dobiju rak i voila.

U međuvremenu - maštajući da imaju dupe kao Kim Kardašijan, penis kao Bekam, grudi kao Kendra, kuću ko ovaj, muža kao ona, ljubavnika kao Toma Forda.

Istovremeno bes i potisnute emocije kipe pa ih nalivaš alkoholima, tabletama i enormnim količinama hrane.

A onda je potreban samo jedan okidač da se tempirana bomba oslobodi. Ovom sa kapuljačom je to dečko koji previše afektira, a dečku koji suviše afektira je to japi koji ga pogleda popreko i kaže "beži bre pederčino", japiju je to direktorka koja mu nadmeno kaže da je izgubio posao jer hoće da se ženi, a njima treba radnik koji je vazda spreman za poslovni put, direktorki je to šef korporacije koji joj saopštava da im više nije bila potrebna jer žele da na njenom mestu bude mlađa osoba koja je išla na privatni univerzitet.

Nasilje rađa nasilje.

Usmereni smo da se poubijamo međusobno da ostane više prostora za golf terene.

U ovoj delikatnoj situaciji valja biti pametan. Ali, gladan i tlačen čovek retko kad može da bude mudar, jedino ako živi na Tibetu i lama je, a u svakom drugom slučaju mučena duša reaguje instiktom jer nema šta da izgubi.

U ovom momentu zateže se situacija na Kosovu, crkva je nervozna jer žele zakon da im se vrati imovina - para vazda gladni, politikanti ulaze u svoja predizborna usijanja i svima njima treba - đulad. Mesište koje će da šetaju odratišta preko rokanja sa policijom i pljački koje rešavaju pitanja jakni za zimu do opela koje će sa zadovoljstvom održati Amfilohije za srpsku omladinu - vazda sa popustom, ali bez fiskalnog.

I evo nas na paradi gde će đulad da se zagreju za buduća krvoprolića i zašto pomisliti da se to neće desiti? Promeniti mišljenje jednom u kapuljači da gej će ulicom šetati jer gej to već čini je u ovom momentu izuzetno teško i na to ne treba trošiti svu snagu. Ali, onaj deo javnosti koja menja javno mnjenje je u ovom momentu možda najvažnije. Najpre, pozvati urednike i novinare te kreatore svakodnevice na neku vrstu seminara gde će ti ljudi shvatiti u čemu je poenta "parade". Paradirati pred njima je važno, obučiti ih i dati im prostora da shvate jer oni apsolutno ne razumeju "u čemu je tu problem." Dati im do znanja da rečenica - "Imam puno gej prijatelja, ali ne podržavam paradu" je štetno.To ne znači ništa. Lično nemam nijednog Roma za prijatelja, a ipak podržavam njihova prava na jednakost.

Apsurdno mi je reći, ja sam sa vama jer bi to značilo da postoji "ja" i "vi", a ne - mi. Jer borba za prava se deli samo na one koji ih imaju i one koji ih nemaju.