Snovi i događaji, Andrić i ja

Svaka čast gordanac, za na pedesetogodišnjicu
Btw, da li je srpska pripovetka danas u ozbiljnoj krizi, kad ove godine nije dodeljena Andrićeva nagrada?
Ako je tako čestitam žiriju na stavu da se ne dodeli nagrada pošto-poto, da se ne obaraju visoki Andrićevi standardi.
Nisam čitala "Bajrona u Sintri", a sada, ovog momenta bih počela samo da je imam, veruj

gordanac
Ima je OVDE
(dok ne nađeš - pusti muziku :)

Hvala, ali ne, ne, nema potrebe -
Koja sam ja nemarna, don't care bogatašica, našla sam je u jednom budžaku, odvojenu od ostalih dela, neko dopunjeno izdanje Sarajevo 1981
Idem da čitam, kratka je

Idem da čitam, kratka je.

"Idući u Sintru, Bajron se porečkao sa društvom...

Mislio je: najposle, evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela!

Potpuno ga (ih) razumem!

Jedan od tri zamka u Sintri

Dopada mi se, dobro izgleda...

klik na slik, dobar link (o koracima i mestima)

Iz linkovanog teksta
"Jer, tog dana, dok je neometano šetao od stana do Kalemegdana i nazad, svi mediji preneli su vest da je baš on, Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost."

Dobro je da tada nije bilo mangupa sa interneta

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тог сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само у толико у колико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа, оно је свест и мисао, глас, покрет, име.

Ako je lepo nešto čemu se divimo i što je "oku i drugim čulima drago", ondaK je nekako - više od lepog, i priča i predeo...ne umem bolje da objasnim...

Sa Lisabonom sam se upoznao preko prijatelja.
" Vidiš, ovo ti je štajga. " , rekao je dok smo setali starim delom grada koji izlazi na more. Setio sam se Saramaga, Godina smrti Rikarda Reiša...

Lepota je definitivno u očima onog koji gleda. Ja sam svetleo od ushićenja, a on je gledao kako da nestanemo.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тог сунца, само један од видова његовог постојања.

Neko je rekao u jednoj emisiji kako je sve sto postoji oko nas ustvari usporena svetlost.

Mada ineresantno ko zna na kakve sve nacine svetlost stvara, ustvari.

"Žeđ

Ostаdoh te željаn, jednog letnjeg dаnа,
O, srebrnа vodo, iz tuđegа vrelа.
To je bilo dаvno -
Svаkа mi je stаzа dаnаs obаsjаnа
Suncem i lepotom. Srećа me je srelа.
Iz stotinu vrelа žeđ mojа sаd pije,
Ali mirа ne nаđoh nigde, jer me nikаd
Vаtrа prve žeđi ostаvilа nije.

*Vidim: rano dolazi jesen,i to odjednom na svim putevima.

Sobe se već pune vlagom i jezom koju ništa ne može da istera.

Ostaćemo potpuno bez cveća.

Osetićemo šta znači toliko voleti tako prolazne stvari.

Jedino što nam ostaje to su razgovori o cveću koje smo ovde zajedno gledali.*

Andrić

Znam , sunca su se rađala i kontinenti tonuli a da nikog nije bilo da to vidi i zabeleži.Pa neka!

Ali taj osmeh! Zar da zaista potone u mom snu i zaboravu?

Mozda je delom zelo da kaze kako su se sunca radjala i kontinenti tonuli kako bi nastao taj osmeh.

Ali taj osmeh! Zar da zaista potone u mom snu i zaboravu?

sve lako, i "gde je samoća vesela"



...žena sa brega u Sintri...
"Dodir sa njom, u sećanju, lečio ga je i čuvao od svih susreta, od žena, i od života samog. A u naročito srećnim trenucima, za sutona na morskoj pučini, dešavalo se čudo, istinsko, neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja, njegovo hromo trčanje u bezglasni dugi let, a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice."

gordanac

dobar ritam, igra koštana srž, buena, buena, buena vista ...

Takve sam asocijacije imao sinoć, čitajući ovo što si napisala, činilo mi se prikladno ( iako sam imao u vidu i "fado" koji si pomenula, ali sa njegovim zapisima je čudo kakve sve asocijacije mogu da se dobiju "ponavljanjem gradiva", ako može da se kaže ponavljanje, jer uvek se pronađe nešto novo, slično samo malo drugačije.

" Vino

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu.
U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore je kao vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego m imo njih i protiv njih. Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su jednom postojale.
Sve ono što ja slavim ovim rečima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući nazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme pored koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta;ni tajanstveno pričesno vinokoje se više naslućuje nego poznaje.
Prvo pravo vino iz mog sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao.

Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih kraljeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvi zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza kojeg se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi.

Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava izanosa i koja su prošla sa tutnjem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostalaje ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od i kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pregolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se:
>>Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.<<
U to malo svetle tečnosti – koliko grob da se prelije – što je ostalo iza moje utoljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.
Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz grudi. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.

Ali šta je nedopijena čaša koju sam ostavio jednog leta na ostrvu! I u ovom trenutku u mojoj svesti ona sja i blešti zlatnim površinama do u beskraj. Pa ipak vidim, sa svakim danom sve više, kako ta pučina polagano ostaje iza mene i osećam neumoljivo jasno da je celokupno vino ove zemlje samo mrtvo, zatvoreno more iz kojeg treba tražiti izlaz u okeane što nas čekaju.

Ali, još udaljujući se tako sve više i obzirući se kao čovek koji napušta voljen i poznat kraj, mi izgovaramo iskrene, poslednje reči u slavu vina.

Svi smo se na njegovoj iskri, kao na drugom suncu, ogrejali i utešili.

Ko od nas nije doživeo dane kad čovek putuje sam, bežeći od jedne, manje, samoće u drugu, veću, i kad na tome putu ne sretne ništa od onoga što traži, ni živo ljudsko biće ni željenu misao, nego ostane sam sa smrtonosnom pustinjom vremena pred sobom, s jedinom mogućnošću da ide svetom kao što buba mili oko slamke, bez izgleda, bez nade i bez vidljivog smisla; kada za jedinu hranu ima onaj gorki i tvrdi zalogaj koji nikad nije pojeo, a koji mu poigrava u grlu od detinjstva i koji samo vino može za trenutak da smekša i ukloni.

I koga tada vino nije utešilo i podržalo? I ko njemu ništa ne duguje?

Ispod ovih reči javlja se nada, smela i neslućena, da će tečno i stvarno vino krte loze postati jednom samo nevidljiv miris, a zatim da će prolazan i nestalan miris zemaljskog ploda postati čist duh koji traje i vekuje na nama nepoznat način, bez kraja i promene.

Ta nada, to je ono što kao poslednje vidimo u svakom vinu dok ga držimo i dok zagrevamo prestudenu čašu toplinom svoga dlana, slušajući profan razgovor profanih ljudi.

I trenutak ćutanja, dok posmatramo svetlu površinu pune čaše, u stvari je potajna, nema zdravica toj našoj nadi.

Jer, i u čaši najtamnijeg vina naziremo tanak i pokretan odblesak svetlosti, kao odškrinuta vrata u predele bez zvuka i znaka, bez lika i vida, bez svakog vina i opoja. I dok ćutimo zagledani u taj odblesak, u nama pupi slutnja da sva vina ove zemlje nestaju kao kap vode na vrelom saču, da smo pijući bez mere i bez prestanka u stvari prošli žedni ovim svetom i da ćemo se pojaviti na Istini suva grla, ginući od žeđi za jednom kapi nepoznate milosti."

Andrić

znam samo za pisce koji mi, pri prvom ili naknadnim čitanjima, uspeju stvoriti i slike i zvuk svojim, jednom i već nekad, napisanim rečima. I onda, pri razgovoru, nudim sagovornicima ustvari sve te stvorene slike i muzike, češće nego što se usuđujem da analitički, kao skalpelom tkivo, razlažem same reči, napisane.
I za svakog od pisaca i pesnika pamtim prvi doživljaj i prvi susret sa njegovim (njenim) rečima i slike i tonove njima stvorene,

Ovo si lepo napisala, i to je možda razlog zbog čega se uvek vraćam onom što je napisao.
Mnogi kažu da su misli koje nam je ostavio hladne, mračne pa samim tim izazivaju kod čitaoca neku vrstu nelagodnosti ili odbojnosti; da nema iskazanih osećanja, tek ponegde.
Ne mogu to da prihvatim, vrednost njegovih misli je što nam ostavlja prostora i prosto nas navodi da sami izmaštamo i uključimo naša čula;
svaka slika je tu, dočarana, ponekad razložena na proste činioce, a ponekad samo u okvirima a do najsitnijih detalja, bez mnogo napisanog, ponekad samo s jednom ili dve reči, ( “nedopijena ... čaša” );
da i dobro si pomenula “ fado”, ja bih dodao,i kakvom samo muzikom odiše “Jelena…”, prosto te preplavi, uzme pod svoje, pregršt osećanja, čista, ogoljena do kraja, a neka naizgled skrivena, ali to je samo privid, ona su tu, potrebno je samo oslušnuti.

Hvala ti gordanac.

"nešto za tebe, iz "našeg" sokaka :)

Zašto mu se taj san nije dogodio?

Vojislav Stojković
Jednan drugi pisac je , doduše ne u Portugalu, već u Americi, opisao tek dvadeset godina kasnije.

Jedan ("treći" pisac, "Solus", je fantastično opisao sličan susret, ( "san koji mu se dogodio" )negde u Francuskoj.

(uz pominjanje raskršća u komentaru gordanac:

kao na raskršćima,...na kojima je život bujao oduvek, a zemlja i vazduh bili darežljivi prema ljudima

'Eyn chaya kazo',

što na hebrejskom znači: 'Takvo stvorenje ne može postojati.'

A ipak - biva.

A ipak biva...

"Po čelu, po kosi, po nosu, po ustima pipaju me prsti mirišljavi i mekani, pipaju oprezno kao da modeluju.
Pritvorim oči.
Nema sumnje, ja više ne spavam, jer eno sunce tek za koplje nad goricom, vrelo žubori, paprad šušti, a vjetar mi briše znoj sa čela. Prsti, mekani i mirišljavi, digoše se sa mojih usta.
Sklopim oči.
Uzaman! To nije, nije san!
Za glavom mi neko diše tako voljko i spokojno kao da spava, i sav strepim da bi me pogled mogao lišiti nježne tlapnje.
Na lice mi padne marama bijela i providna, tako čista i tako namirisana da se sasvim probudih. Bilo mi je kao božjaku koji se probudio u čistom, bijelom krevetu.
Da: neko mi nad glavom, i taj neko mora da je žena, jer samo žene umiju ovako buditi. Srce zakucalo, grlo se osušilo, usne se trzaju.
Da promucam, da prozborim — ali šta? Bojao sam se da nju da moju Samarićanku ne zaplašim, ne otjeram.
I tako ležah, ležah i ležah presenećen, u neizvjesnosti srećnoj i mučnoj. Muha mi padala na vlažan vrat, kinjila me i mučila da me probijaše nesnosan znoj, ali ne imadoh srca mahnuti na nju rukom, da sa njom ne odleti ova iza mene što tako slatko diše i miriše, što miriše i diše kao večernja ruža, što ima prste dobre i milosrdne ko što su samo na ruci majčinoj.
Dune vjetar, ponese sa lica maramu, ali ju zadržim u letu. Ona iza mene ni riječi. Svratim na nju krišom pogled i ne mogah vjerovati sam sebi!
Za glavom mi sjelo na mahovinu djevojče tako bijelo i nježno kao da vidje samo bijelu mjesečinu, kao da disaše večernje cvijeće, kao da se sigraše samo sa noćnim, tamnim, baršunastim leptirima.
Kosa se raskošljala u rumenozlatnim pramovima niz nježni, snježni, goluždravi vrat, tresući se u dugačkim, teškim zavojcima na pupoljastim, mladim i slabačkim grudima. Pored nje širok, bijel slaman šešir sa dugačkom modrom vrpcom.
Na nogama joj bijele cipelice koje nikad blata ne vidješe. Na kaišu drži hrta koji leži pruživši tanku glavu među ispružene noge. Preko krila joj dugačak, visok štap s omašnim, starinskim zlatnim dugmetom i lijepo svezanom svilenom bijelom vrpcom. Jedan sunčan zrak joj kroz granje pao na desnicu, bijelu i elegantnu sa rubinom na kažiprstu. Sklopila sjenaste vjeđe kao da spava. U mirnom tempu joj podrhtavahu tek nježne nosnice i prsa pod bijelim čipkama i medaljonom na zlatnom lancu.
Da bijaše noć, scijenio bih gledati mjesečarku, somnambulu. Ovako ne razbirah ništa i pitah se koje čedo Van Dycka ili Greuzea dođe pred grozničavu moju fantaziju iz starog gospodskog okvira.
Je l' to koji slijepi prerušeni mramor iz talijanskih trijemova? Dođe li duša kakog sjetnog noturna da me očara na sramotu ironijskog dana? Sa kojeg gotskog prozora, sa koje duge siđe ta djevičanska bajka sklopljenih očiju? Koje vilinsko vreteno mi prede po bijelom danu ovu opojnu sliku tkanjem od snova i od sjetne čežnje?
Je li to oživio akord Beethovenovog uzdaha nad arpeggiom Mondschein-Sonate? Je li to opaki, pakleni Zavodnik pored skeptičkog modernog raspuća?
Sa koje sise nebeske kanu na moj put ova kaplja sreće?
I skrušen, ponižen, raskajan od nenadanice ležah ničice pred nijemim djetetom sa licem duguljastim, bolnim od nježnosti, s ustima poširokim, rumenim i mokrim kao u nevinašca, sa čelom tako čistim, mirnim i punim modrih žilica kao mramor. Takvog čeda ne vidjeh ni onda kada su mi u očima plovili ostaci prvog momačkog sna. Ostavila me svaka briga i nemir...

...Bila je visoka kao ja. Skočim i povedem je za vrh od prstiju.
Zarumenjela se, i grlo, pamćenje me iznevjerilo! Sjedosmo na moj stari ogrtač iza žuborne Gorgone i šuškave papradi.
Smješkala se i besjedila drukčije nego sve djevojke koje dosele čuh i vidjeh. Sve ih začinila licem i uzrastom.
Govoraše kao djeca kada se bude, bez ikakvog ženskog prenemaganja. Ruke joj u govoru nepomične, a miče tek usnama odviše rumenim i vlažnim: kao morski koralj.
Bijaše lijepa, slijepa kao sreća, kao sudbina. Crno mi ogranulo sunce!"

"Cvijet sa raskršća"

AGM