Cvikeri

Osobama, ličnostima, personama, bile one deca ili odrasli ljudi, koji nose ili nosahu cvikere/naočare, okolina je oduvek surovo nadevala nadimke tipa: Ćoravi, ćora, ćoksim, slepac, cvikeraš, okac, duplooki i kakve već ne. Nisam imao takvih problema a i zaboleo bi me.

Nosim cvikere od svoje trideset sedme, osme godine. Prvi su bili Lenonke, čeličnožičani, donela mi žena iz Italije. Nosio sam ih dok se nisu sasvim rastočili. Da, koristio sam ih samo za rad. Nosio sam ih na vrpcama sopstvene izrade, manistre u svim duginim bojama nanizane na 0.20 pecaroški najlon. Onda su vremenom oči počele da plusuju pa sam morao da imam jedne za rad a druge za 'odanje po vilajetu. To mi posle nekog vremena dojadilo! Skini jedne, nakači druge pa Jovo nanovo, svaki čas! Skupio neku lovicu, odem iza bioskopa Jugoslavija, tamo optičarska radnja, za ono vreme par excelance, imali i oftalmologa sa sve odgovarajućom očnodigitalnom aparaturom. Dešavanje 1998 godina. Pregleda me pomno oftalmološkinja i nađe da mi za rad trebaju stakla +3,75 a za viđenje gde stupam i ostale okoline, +3,50. Ok! Ja još ranije doneo odluku da mi naprave bifokalce. Moraćete da se postepeno navikavate na njih, posebno kad silazite niz stepenice... Nemajte vi brige, kažem, navići ću se. Onda odaberite okvir i naočare će biti gotove za pet dana. Izađem iz kabineta u radnju i počnem da razgledam vitrine s okvirima. Imam u džepu sto maraka al' okvir koji mi je legao na dušu, košta 380 marona, italijanski original! Zurim u njega, ne češkam se po glavi, ne svrbi me, prodavačice šute i čekaju. U to na vrata moja lekarka Vesna! Iz prekoputnog Doma zdravlja. Dobar dan, dobar dan, kako ste, dobro a vi, ma i ja ali evo, biram okvir...pa koji vam se dopada, ovaj ali nemam dovoljno...Zovnu Vesna oftalmološkinju, to joj bila mlađa sestra, zajedno počeše da šuškaju s prodavačicama, vrati se do mene, otvori vitrinu izvadi okvir i pruži mi ga: Nosite ih sa srećom! Ne, ne mogu, kako...jel' vi to meni vraćate za onu sliku...Pa valjda i ja vama mogu nešto da poklonim, nasmeja se Vesna, nije nikakvo vraćanje, vaša slika vredi bar deset puta više. Elem, dođem za pet dana, naočare gotove, turim ih na nos. Pažljivo molim vas, ne zaboravite stepenice, ponovo me opominje Vesnina sestra. Kakve stepenice, kakvi bakrači, ja kao rođen s bifokalcima! I niz i uz stepenice, spustim pogled na ispruženu šaku, ‘ajd linija života, vidim bre i najsitniju linijicu ispod Venerinog brega, kristalno jasno! Podignem pogled, oko mene ljudskoautobuskonebeskoflorni šareniš i sve skroz čisto i nezamućeno. Kao da sam se ponovo rodio!

Moj omiljeni ćora, okac, je Umbertov Vilijam od Baskervila! Sledi iščupak iz IME RUŽE, moj prevod na srpski sa hrvatskog originala, izdanje Grafičkog zavoda Hrvatske iz 1986 godine, s talijanskog (baš tako piše!) prevela Morana Čale:

Vilijam zavuče ruku u mantiju tamo gde se na grudima otvarala i činila neku vrstu džepa, pa izvadi predmet koji sam tokom putovanja već bio video u rukama mu i na licu. Bile su to male raklje, napravljene tako da mogu stajati na ljudskom nosu..............S obe strane raklje, tako da se podudaraju s očima, nalazile su se dve metalne elipse i u njima dva debela stakla nalik na dno čaše. Vilijem je najrađe čitao s tim na nosu i govorio je da vidi bolje nego što ga je priroda obdarila ili nego što mu to dopuštaju njegove poodmakle godine a posebno kad se danje svetlo bliži svom kraju. Zbog toga treba hvaliti Gospoda što je neko otkrio i proizveo tu spravu.

A o tome POLITIKA ONLINE pod naslovom Poreklo naočara donosi zanimljiv tekst: Zahvaljujući studiji Vinsenta Ilardia profesora italijanske istorije na univerzitetu u Masačusetsu, koji je nakon dugogodišnjeg istraživanja i analize dokumenata u italijanskim i evropskim arhivama, ustanovio da su naočare pronađene, izumljene u Pizi a da je Firenca a ne Venecija kako se dugo verovalo, bila centar za proizvodnju i komercijalizaciju naočara još u srednjem veku. Pregledajući opsežnu dokumentaciju, profesor Ilardi je otkrio da je milanski vojvoda Frančesko Sforca 1462 godine poručio od firentinskog ambasadora u Milanu 200 pari naočara sa konveksnim (ispupčenim) staklima.

Istorijski, pronalazak naočara se pripisuje jednom dominikanskom kaluđeru u Pizi 1286 godine. To potvrđuje i blaženi Đordano od Pize u svojoj propovedi izgovorenoj u crkvi Santa Maria Nuova u Firenci 1305 godine : Nije prošlo ni dvadeset godina od kada je pronađena umetnost pravljenja naočara pomoću kojih se dobro vidi....Ja sam video onoga koji ih je prvi izumeo i napravio i govorio sam s njim.

Dragi cvikeraši su mi i Breht, Lenon, Robert Cimerman poznatiji kao Bob Dilan u filmu Pat Garrett and Billy the kid, sa malecnim žičanim cvikerima na nosu, dobri Anton Pavlovič, Lav Trocki, Matis, Razmišljalica, Kukusigameni, Gandi...tako, tako...e ali imam posebnu sklonost ka devojkama i ženama koje nose cvikere! Kad ih vidim u mimohodu, izazivaju u meni plimu nežnosti, dođe mi teško da se savladam da ih ne uzmem u naručje i....deluju mi bespomoćno, sramežljivo, delikatno zavodljivo, razlijem se k'o prosuto mleko!

Stariji se, siguran sam, sećaju da je u filmovima sa tematikom iz NOB-a, tz partizanskim filmovima, uvek prikazivan i jedan lik, mršuljav, sitan rastom, uvek sa knjigama i obaveznim cvikerima na nosu. Zvali su ga ako je bio mlađi Đak ili Student a malo starijeg, Uča. Stereotip zasnovan na onom: Radnici, seljaci i poštena inteligencija! U Otpisanim su Čedu Petrovića, koliko se sećam, zvali Cvika.

Nikako ne smem da zaboravim da istaknem, po mene značajnu činjenicu, da mi se dioptrija od onog prvog merenja 1998 godine nije ni za zeru promenila! Prođoše silne godine, moj omiljeni okvir se malčice razlabavio, klizi mi niz nos, nosio ga u onu radnju dva puta, zatezali ga ali se ja nešto mislim, daj da napravim nove cvike, zlu ne trebalo! Ne odem iza bioskopa Jugoslavija nego po preporuci mog lekara i drugara i bluzera, odem u radnju u Sava Centru. Oftalmološkinja...nešto mislim da sam drugim povodom već pisao o tome ali nije na odmet ponoviti kad je već tema o cvikerima, me pregleda i digitalno i svakako, proveri dotadašnje naočare i upita me kad sam ih napravio. Kažem a ona će iznenađeno: Pa vama se dioptrija nije od tada promenila! Ajd bar nešto, spopada me svakodnevno i ala i vrana, pa nek' su mi oči bar kako treba!

Ne previše navalentno ali mnoge prijateljice i prijatelji su me nagovarali da umesto cvikera uzmem sočiva. U početku sam im strpljivo odgovarao da imam osetljive oči, koje malo, malo trljam (ruke su mi čiste kao Nikoli Tesli, i uvek sa sobom nosim nekoliko paketića papirnih i jedan veliki paket vlažnih maramica za bebe), često mi suze, pa bi bilo krajnje nesvrsishodno da nosim kontaktna sočiva. Posle mi dosadilo pa sam im odgovarao da mi cvikeri savršeno leže i da bih se bez njih osećao kao go iliti nag. I to je živa i sušta istina! Pomažu mi a ne osećam ih kao, ni najmanji teret, prosto su srasle ili sam ja srastao s njima.

I šta je pesnik...hteo da kaže? Oda cvikerima? Ne! Ali zar se i o najordinarnijim stvarima ne može pisati? Može i mora, sestro brate, rode rođeni. Od jednog jedinog dana u životu jednog tz običnog čoveka, Džojs napisa Uliksa! Daleko bilo da se poredim s njim ali mi je dobro došao kao podatak, činjenica, da se može pisati o starim novinama, cvikerima, sećanjima na prvoprc (G. Čer), Nišvilu, regeu....mnogo mi je dosta (iako i sam ponekad ne odolim!) pisanja o estradnoj politici i političkoj estradi, dabogda im kuća bila toliko daleko, da ih za dan, dva zaboravimo kao lanjski sneg!