PODSETNIK

Autor: Rodoljub Šabić

Jučerašnja odluka skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo da zatraži od Ustavnog suda da dodatno odloži objavljivanje odluke o neustavnosti nekoliko odredbi Zakona o BIA je jedna od retkih koja je u konkurenciji sa hiperaktuelnom temom kakva su izbori, uspela da privuče popriličnu pažnju javnosti.

Inače, odluku o neustavnosti pojedinih odredbi Zakona o BIA (kojiima je propisano odstupanje od načela nepovredivosti tajnosti komunikacije) Ustavni sud je doneo krajem decembra prošle godine. Tom prilikom sam sud je „imajući u vidu pravne posledice prestanka važenja odredbi Zakona o BIA koje nastupaju posle objavljivanja odluke suda" odlučio da za 4 meseca odloži objavljivanje odluke da bi Skupštini „pružio mogućnost da u tom roku uredi sporna pitanja na način saglasan sa Ustavom".

Vanredni izbori i raspuštanje Skupštine učinili su ako ne nemogućim onda veoma teško ostvarivim da Skupština u ostavljenom roku (april 2014?) učini to što je Ustavni sud očekivao. I ta činjenica navedena je kao motiv za odluku Odbora kojom se traži dodatno odlaganje objavljivanje odluke suda. A to je neminovno otvorilo niz pitanja.

Ali, za ovu priliku zanimljivije od tih pitanja deluje mi potreba da se podsetimo na nešto važno na šta se, reklo bi se, zaboravlja. Na vreme i tok događaja koji su svemu prethodili.

Inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o BIA podneo je Fond za humanitarno pravo odmah po donošenju tog zakona, sada već daleke 2002. godine, pre više od (neverovatnih) deset godina!

Dugo vremena nije se događalo baš ništa, i tek u poslednjih nekoliko godina događaji su u vezi sa (ne)ostvarivanjem ustavnih garancija o nepovredivosti tajnosti komunikacije postajali intenzivniji.

Možda se za početak „gužve" može uzeti leto 2008. kada je Poverenik za informacije od javnog značaja zatražio od RATEL-a da u pripremljeni Pravilnik sa benignim naslovom „Tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije" unese odredbu po kojoj se oni primenjuju isključivo na osnovu odluke suda. Isto to zatražio je i Zaštitnik građana, pridružila se i stručna javnost. RATEL je povukao pripremljeni pravilnik ali nije doneo drugi u koji bi eksplicitno uneo ono što je traženo.

U septembru 2010. pokrenuli Zaštitnik građana i Poverenik zatražili su ocenu (ne)ustavnosti sličnih odredbi Zakona o VBA i VOA.

U jesen 2010. Zaštitnik građana i Poverenik zatražili su i ocenu (ne)ustavnosti odgovarajućih odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama.

U leto 2012. akcija nadzora nad provajderima mobilne telefonije koju je sproveo Poverenik rezultira izveštajem koji ukazuje na krajnje zabrinjavajuće stanje u vezi sa poštovanjem ustavnih garancija o tajnosti komunikacija. Tim povodom Zaštitnik građana i Poverenik izlaze sa predlogom od „14 mera" među kojima je i - donošenje novog Zakona o BIA.

Sredinom 2012. Ustavni sud je konačno doneo odluku o neustavnosti odredbi Zakona o VBA i VOA. Bilo je logično da se sve što se događalo a posebno odluka Ustavnog suda o neustavnosti Zakona o VBA i VOA mora razumeti kao impuls koji se suštinski, odnosi i na adekvatne odredbe Zakona o BIA i sa punom izvesnošću moglo se pretpostaviti da će ocena ustavnosti odgovarajućih odredbi Zakona o BIA imati isti rezultat.

To se imalo i dogoditi krajem septembra 2012. godine. Ali, 27.septembra Ustavni sud je obavestio javnost da je sudija izvestilac povukao već pripremljeni Predlog odluke o oceni ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o BIA i da se rasprava o tom zakonu odlaže. Razlog je bio to što je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo obavestio sud da je u toku postupak izmene navednog zakona i podneo zahtev da sud zastane s postupkom.

Šta se zapravo od tada do danas dešavalo sa tim „postupkom za izmene" koji je u septembru 2012. „bio u toku"? Šta uopšte znamo o tome? Ništa, ali bar znamo da su u februaru 2013. u Skupštini utvrđene i usvojene izmene Zakona o VBA i VOA. Bila je to očito dobra prilika da Skupština istovremeno izvrši i manje-više istovetne, istim razlozima uslovljene, izmene u Zakonu o BIA. I propuštena je.

U leto 2013. stiže još jedno upozorenje. Ustavni sud je (konačno) oglasio neustavnim i odgovarajuće odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama. Nažalost, ni to upozorenje nije rezultiralo odgovarajućim izmenama ne samo Zakona o BIA nego čak ni Zakona o elektronskim komunikacijama (tek nedavno je okončana javna rasprava o predlogu izmena i dopuna koje su to trebale da obezbede).

Zato jučerašnja odluka skupštinskog Odbora pored potencijalno važnih pitanja odnosa Skupštine i Ustavnog suda i spekulacija o mogućem ishodu zahteva Odbora otvara i jedno šire, načelnije, daleko važnije pitanje. Koliko bespoštednog rasipanja vremena i društvene energije sebi možemo i smemo da dozvolimo? Vremena i energije kojih ionako nemamo mnogo.