[Твој мали чин много значи друштву]
Мрзети на грех,
а не на грешника.
хришћанска пословица
Тачно је. Можемо свим средствима да нападнемо, сатремо, угазимо младог насилника. Тачно је да имамо много истина да их искористимо у ту сврху: да је кукавица јер је роб страху од различитог, да је срамота за овај народ јер се храни мржњом, да уништава будућност своје државе јер се користи насиљем... Тачно је да себи треба да поставимо питање да ли је морално продуктивно тако се обрушити на њега?
Како сад? Како наћи најисправнију могућу позицију у овој ситуацији? Са једне стране, појава насиља у нашем окружењу изазива јаке емоције и мами да се приграби осуда насилника, а са друге стране и тај насилник је производ окружења свакодневно уроњеног у различите облике насиља - вербално, емотивно, физичко, системско - било у директном контакту, било преко медија.
Данас знамо да је човек производ свог окружења и, исто тако, знамо да ако окружење поприми одређена својства, да је свако од нас способан за зло. Исто тако знамо да највише што појединац може да учини јесте да управља начином на који реагује на окружење, али и да то треба да научи од окружења. Ми данас знамо да много више можемо да утичемо на понашање другог него што можемо да утичемо на своје понашање.
Да ли је морално продуктивно осудити нападача на странца због тога што су урођени психомеханизми, које дели сваки човек, прежвакали норме из свог, непосредног окружења и као излазну акцију изнедрили физички напад? Да ли је морално продуктивно осудити његово непосредно окружење због такве норме, ако је то доминантни, тј. најгласнији модел друштва? Да ли је морално продуктивно осудити човека зато што функционише као човек?
Да би зло надвладало
потребно је да добри људи
не раде ништа.
Када у медијима одјекне неки овакав догађај који направи интензивну емотивну реакцију било у мени, било у мом окружењу, у мени се појави преиспитивање да ли сам могао још нешто да урадим, да ли сам искористио сваку прилику да се ниво мирног односа међу људима повећа. Да ли сам подигао глас на неког, да ли сам неког понизио, макар и у шали, да ли сам био у ситуацији да нечији бес и бол саслушам, а нисам... да ли сам стајао са стране када се неко нашао у центру насиља...
Тачно је да су свачије моћи утицаја ограничене, али да ли користим максимум датих ми могућности да побољшам окружење?
Тог странца је ударио свако од нас ко је пропустио прилику да ојача мир међу људима, а те пропуштене прилике су само објављене кроз песницу насилника.
Јер и тај насилник је само желео да уради нешто добро за своју земљу, да да свој допринос друштву и да обезбеди себи углед и прихваћеност. Исто оно за чим сви ми осећамо потребу. То што му је окружење продало зло, продало насиље као циљ, то је одговорност окружења.
Постојање микроокружења у Србији која промовишу зло као вредност којој треба тежити, то значи или да је већина таква или да је већина утихнула.
Када у медијима одјекне неки овакав догађај, запитам се шта је то потребно мом окружењу да би било функционалније?
Потребна му је убедљивост да је мирно окружење за све оно што желимо. Потребно му је да свако ко то види буде истрајан и доследан у том свом ставу. Потребно му је да сви ми искористимо сваку прилику да сведочимо тај свој став. Потребно му је да се тако направи окружење у коме ће се формирати људи чије ће потребе за доприносом друштву градити мир.
Потребно му је да још активније правимо функционалније окружење какво желимо.
***
Кажу да постоји једно племе у коме када дође до сукоба, окружење одузме оружје сукобљеним људима, сви поседају у круг и тако седе док сукобљени дођу до помирења.
Кажу да постоји још једно племе у коме се ономе који је направио грешку прича шта је све добро урадио у свом животу.
Кажу и да свет уме да буде лепше место.
Ја верујем.