Јуче је било 24 године од Звездиног тријумфа у Барију. Један од најлепших дана у мом животу, када сам се пробудила у Риминију, а вече дочекала прослављајући победу на стадиону Свети Никола.
Али нећу о томе.
Не знам да ли је Војкан тада гледао утакмицу у свом родном Варварину, свакако знам да није ни сањао да после осам година и један дан више неће бити жив. Да ће страдати у масакру цивилног становништва у градићу на мосту који нема никакав стратешки значај.
Биле су Тројице. Сутра су Тројице, у Варварину је тада вашар. Био је мај, леп пролећни дан.
Данас, после 16 година, погинулих у Варварину сећају се само фамилија и пријатељи, остали су заборављени од свих других. Ја се сећам, и сећаћу се сваке године невиних жртава безумља.
Да се не заборави...