Била је недеља, празнична и вашарска у Варварину. Градић је мало ван главног пута, па се камиони могу видети само кад доносе робу на пијацу. До најближег магистралног пута има око 6 километара њива. Тај мир варошице удаљене од већих саобраћајница осећа се и пијачним данима. Тада само има мало више света, на Тројице и више шаренила. А време за Тројице је, некако, увек лепо и сунчано. Али те 1999 Србиј је била под бомбама и са свакодневним прелетима непријатељских авиона. Па није звучало као грмљавина.
Џејми Шеј је цинично изјавио да је мост био легитимна војна мета. Ратни злочинац, који као и њему слични, никад није отишао да види то ”легитимну војну мету”. На којој две фиће нису могле да се мимоиђу.
Жртве, од којих је најмлађа, Сања Миленковић, имала тек 16 година, ниад нису добиле своју правду. У очима света они су зликовци, или припадници народа зликоваца, који су заслужили шта им се десило.
Војкан је имао 31 тада. Рече ми сведок, Момчило који је био рањен и рука му је отада остала укочена, да га је видео како као без душе трчи да помогне жжртвама на мосту после првог удара. Сања је била на мосту у тренутку првог удара, али се још држала за мост, жива, и чекала спасиоце. Онда је стигао други авион. Да није било тог другог удара, можда бих могла и да помислим да то није био ратни злочин, него грешка. Али други удар, пошто је мост већ био довољно оштећен, био је усмерен не само да усмрти оне преживеле на мосту, већ и спасиоце. Наишао је згодно, баш после 20-ак минута, кад екипе стигну.
Мала дигресија, и телефонски позив захваљујући коме сам ја жива и неповређена изашла из рата. Кад су погодили Генералштаб и зграду Владе, са врата ме вратио телефон. Другарица која је видела дим из смера мог краја задржала ме је на вези таман толико дуго да сам фијук пре другог удара чула још на степеницама своје зграде. 20-ак минута после првог.