TIJANIĆ versus BEBA POPOVIĆ feat. 13 NVO: Rukopisi ne gore

Politička pozadina atentata na premijera Srbije dr Zorana Đinđića, čini se, ovih dana opet dobija na sve većem značaju. Pričom o uticajima medijske kampanje koja je Đinđića za života (ali i posle smrti) satanizovala proizvodnjom laži i koja je, bez sumnje, učestvovala u kreiranju atmosfere koja je, na kraju, rezultirala atentatom niko sem časnih izuzetaka nije bavio. To su radili i danas rade oni ljudi, najbliži saradnici ubijenog premijera, ali i njegovi brojni poštovaoci koji nisu dozvolili da se ova strana atentata zataška i zaboravi. Ovih dana je posebno zanimljivo prisustvovati početku još jedne kampanje usmerene direktno protiv Đinđićevih najbližih saradnika, da ne kažem Bebe Popovića (mada nije isključeno da će se i drugi uskoro pomenuti), a po mom shvatanju – i indirektno protiv, pre 5 godina ubijenog Đinđića. Optužbe koje Aleksandar Tijanić, bivši savetnik za medije bivšeg predsednika bivše Jugoslavije, Vojislava Koštunice, stavlja na teret Vladimiru Popoviću i (za sada) NN ministrima vlade Zorana Đinđića, čekale su da prođe 3 godine od vremena kada je bilo logično da budu predočene Specijalnom sudu (u to se vreme Sud bavio ovim pitanjima). Da ne ostane dužan u vezi sa NN ministrima (ipak se radi o ozbiljnim optužbama), Tijanić ih je opisao: «Imate dva bivša ministra koji ne zatvaraju usta o Zoranu Đinđiću gostujući po raznim televizijama. Jedan je nizak, proćelav i žut, a drugi visok, ćelav i crn. Pitam ih zašto onda, ako su bili svesni opasnosti, nisu rekli da ta grupa hoće da ga ubije. Mogli su da kažu: «Nećemo da budemo ministri jer, ti Zorane, nećeš da se štitiš, a mi nećemo da nosimo tvoju krv na rukama!» (ko nije shvatio, radi se o Žarku Koraću i Vladanu Batiću)

Imamo mogućnost da se podsetimo nekih reči, jer rukopisi ne gore. Prvo reči specijalnog tužioca izrečenih u Insajderu, zatim optužbe Aleksandra Tijanića i na kraju nekih reči koje smo, možda zaboravili, a koje su izgovorene pred i nakon atentata.

Pa da onda vidimo ko je lud, a ko zbunjen.

***

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, u Insajderu je 13. marta, između ostalog, rekao:

«Kada govorimo inače o pozadini ubistva premijera, ja pod tim podrazumevam pre svega sagledavanje određenih događaja koji su hronološki prethodili samom atentatu, a koje sa atentatom povezuju akteri tih događaja ili njihove posledice. Mislim da se ta dešavanja, s početka novembra meseca, u kojima je učestvovala Jedinica za specijalne operacije, prosto izdvaja od svih drugih događaja, koje dovodim na neki način u vezu sa atentatom na premijera.»

«Hoću da se zna i vrlo je važno da Tužilaštvo zaista želi da sva sporna pitanja koja se vezuju za atentat jednom za svagda razreši. Dakle, spremni smo da otvorimo priču o pobuni, ako govorimo o pobuni Jedinice za specijalne operacije, onog momenta kada zaista glavni postupak bude pravosnažno završen.»

«Očekuje se da Vrhovni sud u narednih šest meseci donese odluku o pravosnažnosti prvostepene presude, kojom su osuđen pripadnici JSO-a i «zemunskog klana». Zaista tek ćemo tada biti u pravoj prilici da neke druge segmente i neke druge događaje počnemo da analiziramo i da vrednujemo njihov značaj u odnosu na sam atentat i na uloge možda još nekih aktera koji nisu bili obuhvaćeni dosadašnjim postupkom.»

***

Direktor RTS-a je 16. marta podneo zahtev za sprovođenje hitnog postupka po službenoj dužnosti protiv Vladimira Popovića, bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije i NN ministara koji su 2003. bili članovi Vlade, funkcioneri tadašnjeg MUP i Državne bezbednosti.

Tijanić obrazlaže da zahtev podnosi «neprijavljivanja pripremanja i nesprečavanja krivičnog dela organizovanja ubistva, višestrukih pokušaja ubistva i ubistva dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije».
Tijanić u zahtevu prosleđenom i medijima dodaje da ga podnosi i zbog «nehata, nevršenja službenih dužnosti i nemarnog vršenja službenih dužnosti, što je omogućilo ubistvo dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije.»

«Neka istraga krene u svim pravcima, uključivši i ka meni», poručuje Tijanić.

* * *

Prema Betinoj biografiji iz 2001. Koštunica je na pitanje zašto je izabrao Tijanića za medijskog savetnika odgovorio: «Nije loše imati đavolovog advokata»

iz Nacionala, 29.08.2002

« (...)Đinđić sve više liči na onog francuskog suverena koji je ostao upamćen po izreci «Država-to sam ja», zaboravljajući da je dotični završio na giljotini», zaključuje se u saopštenju Demokratske stranke Srbije.»

Aleksandar Tijanić, 28.01.2003

«Nikad nije objasnio Srbiji zašto mora da drži četu telohranitelja,

nikad nije položio račun zašto se preselio na Dedinje u dvorac

opkoljen kamerama, mitraljezima i obezbeđenjem.»

Aleksandar Tijanić, 01.02.2003.

«Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće»

Aleksandar Tijanić, NIN, 04.03.2004.
«Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt. Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinđić nije bio samo ono što se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo.
Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve poruke. Jedan pripada anđelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinđić postane Srbin. To nije rekao na srpskom.»

* * *

Reagujući na navode Aleksandara Tijanića, 13 nevladinih organizacija uputilo je zahtev RRA za razrešenje direktora RTS-a. Danas im je on svojim saopštenjem poručio sledeće:

«Kolika je ta nužda i kakve su to vučice naterale 13 nevladinih organizacija da, bez ikakve upitanosti, stanu u odbranu Vladimira Popovića, poznatijeg po nadimku Beba?! Dotični Beba je, na osnovu izjava brojnih svedoka u dokumentarnom filmu koji je videlo 3,6 miliona građana Srbije - a ne mojeg svedočenja - praktično zatečen sa „revolverom u rukama" iznad mrtvog dr Zorana Đinđića!

Odakle tom nesrećnom delu nevladinog broja Trinaest takav osećaj nadmoći, takva građanska superiornost, ali i tolika panika, da na sebe preuzima ulogu Tužilaštva i Suda nazivajući krivičnu prijavu protiv dotičnog Bebe, nekadašnjeg činovnika Vlade - „neuverljivom" i „nemuštom" - pre bilo kakve pravne rasprave u nadležnim institucijama?! Pa, zar ovo nije očit primer pritiska na pravosuđe? Zar to nije kršenje elementarnog pravnog i civilizacijskog reda? Pa, zar bezobzirno i drsko traženje da istraga ne krene u svim pravcima, uključivši i ka meni, ali neizostavno i ka Vladimiru Popoviću, poznatijem pod nadimkom Beba, nije traženje da se unapred i po cenu kompromitacije same ideje nevladinih organizacija - Beba uvije u pelene pravne nedodirljivosti?

Ovo je sramno i nedostojno rušenje čitavog pravnog poretka Srbije. Bez obzira kakvi su moji motivi, bez obzira kakav je tajming krivične prijave; vapi li pravda za odgovorima na pitanja koja krivična prijava postavlja ili ta pitanja nevladina Trinaestica unapred zabranjuje? Evo, da se dogovorimo - neka mene sutra smene, zar će to išta promeniti u pitanjima koja srpska javnost postavlja Trinaestici:

1. Potvrđuju li brojni svedoci da je, samo sat-dva posle ubistva dr Zorana Đinđića, Vladimir Popović, poznatiji pod nadimkom Beba, u „plastičnoj kesi", poslao kompletan spisak ubica, njihove fotografije i podatke da se objave na RTS-u, pre bilo kakve istrage ili zaključka srpske Vlade? Da!

2. Zašto spisak ubica, koji je bio u njegovom posedu, dotični Beba nije izvukao jedan dan ili bar jedan sat pre atentata i spasao Đinđića?

3. Zar je moguće da Trinaesticu ne interesuje odakle fotografije i spisak atentatora dotičnom Bebi

4. Zašto zvanična istraga godinama ne uspeva da se pošteno (razumete ovu malu igru reči sa sloganom koji sam poklonio Đinđiću) protegne na odgovornost, nevršenje dužnosti, nehat, nesavesno obavljanje funkcija svih Đinđićevih saradnika i njegovih takozvanih prijatelja koji prstom nisu mrdnuli posle višestrukih pokušaja atentata?

5. Da li je država Srbija kapitulirala pred pobunom „crvenih beretki" ako je prihvatila sve njihove zahteve pre nego je iscrpla sva sredstva za gušenje pobune, uključivši vojna? Da li je takva kapitulacija države izručila dr Zorana Đinđića ubicama?

6. Zašto je deo nevladinog sektora ovoliko potresen što je Vladimir Popović, poznatiji pod nadimkom Beba, uhvaćen u strašnom deliktu moguće izdaje ili prodaje?

7. Da li je potresenom delu nevladinog sektora stalo da se otkrije, ne samo grupa atentatora, koja je otkrivena i osuđena, već i grupa državnih činovnika i titularnih prijatelja, koja je nemarom, ili nečim težim, sve to omogućila?

8. Ako se ja stavljam na raspolaganje Tužilaštvu i policiji, zašto nevladine organizacije, po cenu sopstvene reputacije, štite osobu poznatu kao Beba? Zato što je nevin, pre istrage? Zato što će možda biti kriv posle poštene istrage?»

* * *

Da ponovim, Aleksandar Tijanić je zatražio istragu protiv Vladimira Popovića u vezi sa njegovom navodnom umešanošću u atentat na premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Otvorila mu je oči sramna emisija na našem javnom servisu tzv. RTS-u emitovana na petogodišnjicu ubistva pod nazivom «Atentat, medijska pozadina» koja je za Tijanića «do sada najozbiljniji trag koji vodi do odgovora na pitanje - da li je dr Zoran Đinđić ubijen, jer su mnogi iz državnih institucija i njegovog ličnog okruženja, izručili premijera ubicama u strahu za sopstveni život?»

Ja shvatam da dolazimo u situaciju da opet budemo opečeni «žarom političke borbe» kao onda kada nam je istu ovakvu mudrost saopštio Dejan Mihajlov optužujući najbliže saradnike Zorana Điniđića za umešanost u ubistvo. Shvatam ovo kao neoriginalno ponavljanje i ponovni pokušaj zbunjivanja jasnosti, kao onda kada je uhapšen Rade Terzić kome se sad volšebno sudi u Smederevu, shvatam ovo kao odgovor na prethodni Insajder ali i kao pokušaj da se unese malo pometnje i ponovni pokušaj da se rukopisi spale.

Kako ste vi shvatili, i je l' vam, onako malo muka? Kod mene, opet: muka, gađenje, povraćanje. I to ne nužno tim redom. Od čega? Od ovih laži koje više nisu ni spektakularne jer su zapravo ispumpane laži, tj. do zla boga dosadne ispričane priče u pokušaju da se opet, naravno bez ikakvog dosluha sa istinom, pljune na ubijenog Đinđića i ljude oko njega.