Или како смањити притисак на пензиони фонд
Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.
Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.
Прича је дуга, премотаћу на брзо премотавање муке по домовима здравља, болницама, упутима и свему ономе са чиме се суочавамо у здравственом систему, а које сам пролазила са тешко болесним оцем. Прескочићу и моје обраћање социјалним службама у потрази за решењем шта са тешко болесним оцем који живи сам и показује тежи облик деменције и коме отказују ноге. Борила сам се месецима да му сачувам достојанство али и живот, да буде безбедан. Верујте ми, то је посао надзора 24 сата сваки дан, јер ноћу устаје и жели да изађе да се шета.
После две несрећне сцене где је пао на улици , па затим и у самом стану, охрабрила сам се да га сместим у приватни дом за стара лица. Цена је била прихватљива и услови солидни, три кревета у соби, лекар који надзире терапије и већ она стандардна понуда. За смештај у државни дом, сви су ми рекли, треба бар 6 месеци чекања, гомила папирологије и несигуран исход, јер су пребукирани. Још једна велика ставка је била да у приватни дом могу да га приме одмах, а то је било неопходно, јер је живео сам и није више могао да се креће без надзора.
Осим тога, сматрала сам да где постоји заједнички интерес, постоји и лепа дуга сарадња, мени је у интересу да о оцу брину и да дуго тамо борави, а ваљда је то и њихов интерес.
У реалности, пошто је мањак домова за стара лица, и приватни домови су такође пребукирани. Контрола је никаква, за кратко време док је отац тамо боравио, ја нисам видела да се ико обратио њему или мени да провери да ли смо задовољни поступањем. Отац је брзо стагнирао са здрављем, са смртним исходом. Никад нећу сазнати да ли је то било узроковано природним путем или услед недостатка терапије, хране и бриге. Током посета је све мање говорио, тако да нисам од њега могла да сазнам да ли је додатне услуге које сам платила и добијао. Посете су ограничене терминима, радним даном је било немогуће посетити оца, јер су термини у току радног времена. Социјални радник ми се ниједном није обратио током боравка оца. Отац је преминуо не дочекавши ни крај месеца, ја сам по обавези платила још један месец боравка унапред и још исто толико новца на име неких услуга за које никада нећу сазнати да ли су стварно пружене. Иако је по речима лекара из дома, оцу позлило током радне недеље, одлука лекара да га пошаљу у болницу је била након неколико дана, као да су чекали да започне и наредни месец. Јер по уговору, ако корисник дома премине током новог започетог месеца, цела уплата остаје дому. Не знам ни ко проверава овакве ситуације, јер је тих дана неколико корисника преминуло. Као да су рашчишћавали за нове кориснике... Наравно, у болници су рекли да је био тежак болесник и све преко 80 година није ни за лечење ни за операције Нису хтели чак ни обдукцију да ураде иако сам тражила.
Слабо познајем област социјалне заштите, не знам која су нам права, не знам које су процедуре. Сматрам да су особе смештене у дом скоро рањивија категорија у односу на децу у вртићима, јер проводе све време у дому и већином су благо или јаче дементни. Мислим да би требало да постоје камере, озбиљнија контрола и докази о пруженим услугама. Питам се шта се дешава кад је препуњен дом, а постоје нови интересантни и боље платежни клијенти.
Када сам ову трауму изнела својој куми, она је само слегнула раменима. Када сам јој рекла да не очекујем да ни ми нећемо боље проћи кад стигнемо у те године, она је само потврдила да нема никаква другачија очекивања. Ако је тако, ја бих започела кампању за дозволу еутаназије, ја бар желим да имам неки избор. Мој отац није имао, јер смо веровали у систем и институције.
ЕПИЛОГ: жалила сам се инспекцијама Министарства за рад и социјална питања, они су ме упутили на суд и адвокате, то знам и сама, а знамо и како се дуго отегну такви спорови. Обратила сам се и инспекцији Министарства здравља, те такође Заштитнику грађана, остала сам без одговора иако је прошло више од два месеца и иако сам слала дописе препорученом поштом. МУК.
Кристина Шредер Коврлија