U poslednjem broju nedeljnika Vreme, medju pismima citalaca, Nebojsa Krstic iz kabineta predsednika Srbije, objavio jedno interesantno iako lapidarno razmisljanje. "Tekst Teofila Pančića na vrlo precizan način dijagnostifikuje jednu od bolesti koje nam je donela digitalna revolucija." pise Nebojsa. "Blogovština, veb-komentari, forumi, cyber pisma čitalaca i ostale novotarije jesu deo dnevne ponude koja postaje zabava mnogih koji žele da se i njihov glas čuje. Međutim, potreba anonimnog pojedinca da "objasni svoje viđenje sveta & vremena" možda jeste zarazno oboljenje ali svakako nije najteži simptom ove boljke. (Na koncu, ako mogućnost postoji, svako ima pravo da je koristi, zar ne?) Čak ni skrivanje iza pseudonima nije najgora stvar. Ono što je tu zaista zastrašujuće jeste pojava (naročito izražena na najizvikanijim veb-adresama) organizovane harange na neistomišljenike. Tu se mogu sresti desetine zabrađenih autora koji, po dogovoru, sistematski obrađuju pojedinca služeci se najružnijim izmišljotinama, poluistinama i falsifikatima. Džaba vam je da se branite, objašnjavate i ispravljate, maskirani gang će vas šutirati i gaziti u mračnom tunelu bloga, sve vrišteći i kezeći se. Ne veruje ko nije osetio na svojoj koži. » zavrsava svoj kratak i jezgrovit nastup savetnik za medije predsednika Tadica.Jednu svetski izuzetno rasprostranjenu medijsku pojavu, kojom ozbiljno interesuje stotine miliona ljudi sirom planete, ukljucujuci i filozofe, umetnike, ekonomiste i ozbiljne predsednike ozbiljnih drzava, Nebojsa jednostavno diskvalifikuje kao « bolest ». Ovo je svakako neobican pristup temi, posebno kada dolazi od strane drzavnog funkcionera placenog da se strucno bavi medijima i reklo bi se jedna dosta pausalna i zbunjuuca procena, koja kao da ne govori previse o problemu samom, koliko o ozbiljnosti pristupa samog autora. Ali, i to je legitimno. Niko, pa ni drzavni sluzbenik, nije zakonom obavezan da impresionira inteligencijom, kada odluci da se oglasi u javnosti.
Ipak, nesto drugo me cudi: Nebojsa je u svom obracanju zaboravio da navede da je i sam bloger. I to blogerska zvezda, cak, pionir ovog medija u Srbiji, retki srpski bloger koji je pisao na cak dva domaca portala, jedno kratko vreme upravo ovde, na stranicama B92, a onda je nezadovoljan prijemom kod publike na ovoj « izvikanoj web adresi » presao tamo gde imaju vise razumevanja za njegov doprinos i postao VIP autor internet portala casopisa Press. Tako Nebojsa svoju « blogovstinu » objavljuje na primerenijem mestu, uz koleginice Anabelu Basalo, Kseniju Pajcin i kolege « Tobic – Tobica idola mladih », zatim « Sir Olivera », « Taksistu » i « Lolu ", koji se, a ja bih ovako, na prvi pogled rekla, takodje potpisuju pseudonimima. Kako onda to Nebojsi ne smeta, kako i ti ljudi nisu "oboleli", kako to da u svom razmiljanju onda ne postuje princip? Mozda Nebojsa misli da mu se kolega bloger stvarno zove Sir a preziva Oliver, razmisljam od jutros. Moguce je i to, prosto sam zbunjena.
Ali meni ni to ne smeta. Svako bira svoju publiku i mesto gde ce objavljivati, topli zec i sutiranje sam na ovom mestu i sama prosla, neretko i od aktivista Nebojsine stranke. Ni to me nije predugo drzalo po strani, kao sto vidite, opet sam tu. Ipak, od tih anonimnih, cesto muckih napada, za mene su ipak mnogo gori i opasniji oni sto u konvencionalnim medijima, pod punim imenom i prezimenom, a time i pod krivicnom odgovornoscu, objavljuju pozive na linc politickih neistomisljenjika, aboliraju okorele kriminalce, mucki vredjaju svakog ko im nije po politckoj i finansijskoj volji, ukratko, vode opasnu politicku propagandu, na njoj zaradjuju ogroman novac, usput zagadjujuci medijski prostor, i samu ideju novinarstva i slobode javne reci. Ne bih ovde da, po ko zna koji put, navodim primere zlocinackog udruzivanja u medijima, dosadila sam sebi sama. Ipak i dalje mi nije jasno: kako to da Nebojsa, kao neko, od tragicnog obrta 2003. veoma aktivan u Demokratskoj Stanci, pristaje da objavljuje u mediju gde osnivaca te stranke sistematski nazivaju « Baba Micunom » a kandidata za premijera « Bozidar devojacko Djelic «, hajde da izaberem ove najjedostavnije primere?
Prvo sam verovala da je to doprinost borbi protiv homo- i gerontofobije, a kasnije sam poverovala da nam predsednicki kabinet time ipak salje neku drugu poruku, na primer, da je za njih ta vrsta vredjanja i infamacije sopstvenih lidera potpuno prihvatljiva i da su time pokazali gradjanima da su otvoreni za svaku kritiku. Naravno, bilo je i onih koji su smatrali da je i to deo prljave medijske borbe novih glavesina stranke protiv Djindjicevih saradnika, ali ja ne verujem. U tom smislu je verovatno i predsednikov eksluzivni novogodisnji intervju u listu Kurir, onom listu koji udovicu premijera naziva « pokojnom gospodjom Ruzicom » a Legiju i Ratka Mladica « srpskim herojima », verovatno i nastao zahvaljujuci slicnim razmisljanjima i analizama i ovog medijskog savetnika. Taj prostor Nebojsi izgleda nije tako mucan i zagadjen, kao web-portal devedesetdvojke i tamo se novinari, kada velicaju ubicu Djindjica, ne potpisuju pseudonimima vec ponosno pravim imenima, sto ih, po Nebojsinim analitickim razmisljanjima – cini zdravim.
Ipak, kako to da je Nebojsi, kao clanu kabineta predsednika Srbije, prihvatljivo da objavljuje medju autorima ciji su naslovi "Izvinite, pukla mi miladojka", "Kurtonovizija", "Magarci i kobile u kutijama" pa zatim i "Magarci u taksiju" ....? Dobro, priznajem da i ja cinim kompromis uopste se i dalje zadrzavauci na ovom mestu, gde, vidim, caruju adolescenski pismeni zadaci, ali ipak napisi o magarcima jos nisu dostigli nivo opste pojave. Osim ako ne mislimo na ove magarce.
Kako to da, u ovoj novoj mejn strim mantri, gde je novi najveci protivnik srpskog naroda (pored siptara) sada i psovka (posebno izvedenice iz gradivne imenice "govna") gde se pripadnici i sateliti politickih i finansijskih elita javno zgrazavaju nad svakom javno izgovorenom ili na web stranicama napisanom psovkom, kad je ono sto oni rade ipak mnogo, mnogo vulgarnije, nebrojeno puta opisano i biranim i prostim recima, od Biblije do Pere Lukovica i nazad?
Kako to da anonimni ljudi nemaju pravo na svoje misljenje, u svetu, u kojem je samo slucaj, dobre veze sa pravim ljudima i nemanje nikakvih licnih principa, mnoge bednike izvuklo iz anonimnosti i nama ih postavilo za vrat?
Kako to da su anonimni gradjani dobri i prihvatljivi kada klicu na mitingu ili glasaju po sopstvenoj, anonimnoj volji, a nisu dobri kada koriste datu priliku da kazu sta stvarno misle?
I kako to da Nebojsa, kao strucnjak za medije, ne zna da pisma citalaca pod pseudonimom ili laznim imenom nisu nikakva "novotarija" niti "bolest", da postoje od kad postoje i novine, samo da su urednici uvek bili ti koji su pravili selekciju drustveno prihvatljivih ili na zalost politicki odgovarajucih razmisljanja koje ce objaviti, po tome se i prepoznavao i nivo i stil i odgovornost svakog lista. Anonimni gradjani ako su dobri da glasaju, dobri su i da pisu svoja razmisljanja, samo sto nisu sva razmisljanja za objavljivanje. Ili nisu bas svuda. Tamo, na primer, gde Nebojsa bloguje, nije mi cudno da naletim na naslov "Neka mi sigraci popuse", to je takav medij i takva mu je publika.
Kao sto vidite, pitanja se mnoze.
A ja nemam odgovora.
Osim: a da nije mozda ovo razmisljanje Nebojsa ipak sastavio kao popularni pevac pratecih vokala iz osamdesetih godina, a ne kao ozbiljan i odgovoran drzavni funkcioner ?
