Gošan..

Umro mi je još jedan strikan. Gojko, poznatiji kao Gošan. Po godinama, mogao je još, tek je bio prevalio sedamdesetu. Ali, nekako, oborila ga bolest. Dugo se sa njom rvao, prkosio joj, po nekad je i izazivao, i ovoga decembra ona ga je pobedila. Ne, nije ga iznenadila, nije zaskočila. Kad ga je skroz obuzela i naselila, kad u njemu nije više bilo snage, otišao je u zemunsku bolnicu i tamo, na jednom od njenih kreveta napustio ovaj svet. Verujem da je smrtni čas dočekao miran i pomiren, da se nije uplašio i da se od dugoga gledanja u oči svojoj zlokobnoj pratilji smorio, jednoga časa samo zažmurio a duša mu odletela nebesima.

Kad čujem vest da mi je otišao neko blizak i drag, kod mene odjednom, kao bujica ožive davno potisnute slike nižući se u redu sa nekim naglašenim detaljima koje ranije nisam posebno zapažao.

Kad mi je brat Nikola saopštio šta se dogodilo, prva slika koja mi je isplivala iz tamne dubine, smeštena je u jedno dvorište pred Banja Lukom, uz samu cestu ka Prijedoru, preko puta bivše ININE pumpe, gde smo po stravičnoj augustovskoj podnevnoj žegi čekali u koloni kamiona, traktora i autobusa ulazak u grad zakrčen sa svih strana izbegličkim kolonama. Kako je bilo potpuno neizvesno kad će kolona moći dalje, pogasili smo motore i učinilo mi se da iz dvorišta opasanog visokom ogradom čujem strikanov prodoran glas. Svi moji pričaju vrlo glasno ma gde bili. To je odlika prostora u kome odrastaju i gde tihi govor niko ne čuje.

Napregnuo sam uvo i samo koji sekund kasnije bio potpuno siguran da je to strikanov glas i da sa nekim razgovara. Izašao sam iz auta i uputio se u to dvoriše. Čim sam otvorio dvorišnu kapiju ugledao sam ga sa još dvojicom ljudi gde sedi za omanjim plastičnim stolom na nekoj hoklici. Pred njima je bila boca rakije i rakijske čašice. Ugledao me je, po očima sam mu video da se obradovao. Pozvao me je da priđem, upoznao sa ljudima koji su sedeli sa njim i koji su živeli u toj kući i odmah ponudio rakijom. Nije mi po toj vrućini bilo do rakije i nećkao sam se, ali je on insistirao i rekao jednu rečenicu koju sam bio potppuno zaboravio, a koja se tek sada pojavila kao nešto znakovito:

- Uzmi jednu za novu sudbinu.Moraćemo iz početka kao da smo se juče rodili..Čeka nas posao koji je za više generacija.

Već tada je bio ozbiljno bolestan, ali je iz njega izvirala neka čudna energija i odlučnost. Uspeo je da za narednih trinaest godina napravi kuću u Batajnici i sam obnovi spaljenu kuću u starom kraju.

I naviru slike dobacujući do kraja. Sećam se, kako je njegova majka, strina moga oca, kad sam imao možda samo pet godina, sa ponosom donosila i pokazivala strikanove slike koje je slao iz vojske, iz Kraljeva gde je služio u konjičkoj jedinici, pričajući kako jaše najboljega i najsilnijega konja i kako piše da ga taj konj sluša kao da ga je on odgajao.

Sećam se kad je po povratku iz vojske, leti, onako silan i mlad jahao neveliko dedino konjče izvodeći u trku razne figure kojima sam se divio.

Sećam se kad me je zbog jednoga nestašluka natrljao koprivom po nogama jer je to bio najbezazleniji način da me odvrati od zanovetanja na koja su me starija deca od mene napućivala, dok je on pekao zemljane bakre koje je vešto, od gline pomešane sa kristalom zvanim "zečija so" oblikovao njegov otac Jošo, poslednji baštinik starog porodičnoga zanimanja. Naime, postojalo je verovanje, da se kraj bakrišta, mesta gde se ti zemljani sudovi peku ne sme zviždati jer onda pucaju i postaju neupotrebljivi.

Strikan je, čim su se otvorile granice prema zapadu otišo u Nemačku. Tamo je radio više od dvadesetpet godina i od teškoga rada oboleo. Dobio je penziju i vratio se definitivno, negde krajem osamdesetih. Iz Nemačke je dolazio dva puta godišnje na duži odmor. Oko Božića i leti. Nikada nije došao a da mi nije doneo neki poklončić. Na Badnje veče smo redovno, svake godine, na "bakrištu"ložili zajednički badnjak, nas pet šest rođačkih porodica. Na onome mestu gde me je natrljao koprivom. Tad bi kružila bukara sa vinom i priča. I ništa nas nije moglo sprečiti, nije bilo te hladnoće ni bure, mraza ni ledene kiše a da su smetnja, jer on bi dan ili dva ranije obavio sve pripreme, zaštitio to mesto i napravio ga podesnim za doček Božića, a onda to kasnije sklanjao.

Kad smo u izbeglištvu otpočeli novi život retko smo se viđali i imali malo vremena jedni za druge. Svako se o sebi zabavio. I tek kad dođe trenutak istine zvani umiranje, gadno se lecnemo neugodnom spoznajom da zanemarimo bliske i drage. Nema za to opravdanja mada ima olakšavajućih okolnosti. Oprosti strikane.