Нестао је човек

Трећина новорођене деце има веома велике изгледе да током живота оболи од рака, саопштавају истраживачи.

А ти? Ти, који си их отровао? Шта ти кажеш? 

"Та деца су ипак неко други. Жао ми је, али... Свако мора да носи свој крст. И ја имам неки свој. И ти свој, зар не?".

Одлучни стисак даљинског, муњевит поглед у страну. Стопало на гасу, рука на волану. Шкрипање гума, траг на асфалту. Бег у мирнију савест.

Кад тамо, на првом стајалишту, осетиш како ти нечија невидљива рука склапа очи и нагони те да тако остану неко време. Седиш, жмуриш и ништа се не догађа. Па и не треба да се догађа, мислиш. Та деца ипак имају неког, родитеље, баке, деке... Да, имају и здравствено осигурање! Имаће ко да их лечи, зар не? Шта ту ти можеш да учиниш? Не, не, ти стварно мораш даље, овај живот је брз и ако не похиташ, прегазиће те.

Кренеш, мислиш постао си, кад одједном осетиш да те више нема. Нестао је човек. А ти не умеш да га вратиш. Погледаш поново испред себе, а нека бивша и нека будућа деца плачу и моле - за макар дан живота. У овој форми живих. Гледају у тебе, али те не проклињу. Нестао је човек. 

 www.dragan-jakovljevic.com