Sezona poniženja

Onog trenutka kada su temperature u Sloveniji postale ozbiljna konkurencija sibirskim, naša Princeza je počela da se kreće kroz kuću sa slešom i dve prazne tufne u očima. I dok su ljubljanski manijaci svih vrsta uživali flasterišući noseve na izloge, u kojima su se u najneprirodnijim mogućim pozama kočile gole kao od fabrike rođene lutke obučene samo u krpčiće na procente, u našoj kući je počelo spontano okupljanje Princezine ekipe Frankeštajnovih nevesti. Za ovu priliku tajnog šunjanja po predelima sezonskih poniženja, mladunice koje se oglašavaju mahom viškom decibela, maskirale su se skidanjem viška maskare i naoružale prikupljenim džeparcima, kombinovanim sa iskukanim parama od naivnih očeva.

Pripreme su odrađivane i smsovanjem, dopunjenim ponoćnim msnovanjem, uz cičanje u predelu ormana. Kanda odmah posle škole, ekipa objekata sezonskih poniženja galopirala je u potrošačke hramove okićene procentima, minusom usklađenim sa spoljnim temperaturama. Iz tih avantura su se potom upadale u naš stan, kojom prilikom je Princeza, za slučaj da su provaljene, još sa vrata vrištala: »Mama, ja sam došla iz škole, bilo je dobro, odgovarala sam fiziku, super sam znala, tu su mi drugarice, moramo da učimo...«. Istovremeno je ekipa malih ženskih stvorenja iza njenih leđa, pokušavala da trojkama, kroz hodnik, ubaci kese i kesice u dečiju sobu.

Odmah koliko potom iz pomenutog kućnog prostora se čulo pištanje i cičanje, dovodivši u zabludu naš mačiji duet, koji je oduševljeno nasrtao na vrata nadajući prehrambenoj radosti u obliku žurke pomahnitalih pacova. Umesto toga u sobu ih je uvlačila gomila curetaka, obučenih u slojeve novopridobijene garderobe, veličajući dizajn crnog luka. Da su učile, jesu...učile su matematiku računanjem procenta poniženja, uz vežbe iz fizike u kabinama, posebno proučavajući kretanje tela u situaciji preoblačenja na jednoj nozi.

Danima je Princeza stanom širila potrošačku groznicu, koja je prosto pucketala u vazduhu, ugrožavajući zdravlje mlađeg brata-cimera. Dok je Tatino oko plavo perjalo u sve novijim i sve jeftinijim neophodnim garderobnim momentima, Mali sin je poput hrčka spavao plastičnim snom na krevetu pod kojim je rasla gomila sakrivenih kesa, sanjajući dugačke anakonde maskirane u račune.

Nevidljive spore sezonskog poniženja vejale su iz Princeze kao iz najplodnije paprati i...pale na plodna tla. Nakon što mi je žensko mladunče objasnilo gde, šta, pošto i kako, prvog slobodnog prepodneva i ja sam otperjala ka horizontima poniženja. U blizini istih upala sam u kolonu ženskih bića, koja su kao i ja sasvim slučajno baš to pre podne bile slobodne, ignorišući rodnu sapatnicu Globalnu finansijsku krizu. Ono malo muških stvorenja, koje je ništa manje ženskog roda šaljiva Sudbina bacila u žensku potrošačku kolonu, dobijalo je lakše nervne slomove, dok je slabiji pol kesama zatrpanih pogleda iz automobila, vozio tako da bi svaki instruktor vožnje odmah odustao od svog zanimanja i prepisao se u mikrobiologe.

U očupanim radnjama, čije izloge su krasile procentualno gole lutke, gomila žena arheološki je pristupala detaljnom kopanju po gomilama odeće, visokim tako da bi Keops još jednom umro, ovaj put od zavisti. Očajne prodavačice su se spoticale o krpe i krpice, dok su im prsti automatski kljuvali po blagajnama, koje su zaglušujući, horsko pevale. Tu negde sam dobila laki svrabež od pomamljene gužve, očajno utvrdivši da kasnim. Od potencijalnih garderobnih radosti, za mene su ostali samo brojevi kojima bi velikodušni nosorog mogao da do suza obraduje svoju ženu koja je pred rađanjem blizanaca...ili jazavičarski brojevi koji su samo šale radi dvocifreni.

Zbog toga sam koliko prvog vikenda svoju potrošačku groznicu primenila na Žmuu. Pozivajući se na njegov redovni zbun pred ormanom, svaki put kada ne mora da se uniformiše za posao, rešila sam da mu preuzmem repliku »nemamštadaobučem«, koju godinama koristi na moju štetu. Jer je Majka Priroda tu mantru namenila ženama.

Iako je Žmu probao da me odradi navodnim oduševljenjem »Jeste draga, u pravu si draga, tako je mila moja«, tačno sam znala šta me čeka. Već u drugom krugu radnji, sa pola kesice u ruci, Žmu je počeo da dobija bledozelenu boju ranog proleća i da baca čifte. Ubediti muško koje pruža otpor probavanju neophodimih mu krpa, ravno je provodadžisanju kobri usedelici. Na svu sreću nisam bila sama, reprezentacija žena pokušavala je istovremeno da ugura svoje Žmuove, koji su poput mog otporaški orali nogama podove radnji, očajnički se držeći i vukući za sobom stalaže i ofingere ka mračnim ustima kabina za probavanje. Za to vreme su blagajničarke sa razumevanjem klimale glavama, uračunavajući štetu od izgrebanih noktima dovrataka u procenat ovosezonskog poniženja.

Posle muvanja i guranja po kabinama, dok žene nepoverljivo gvire u kabine otvorene samo za dlan, a Žmuovi se guše zarobljeni u džemperima preko glava, pobeda sledi. Par za parom, veselu blagajnu koja klikće gutajući pare, napuštali smo u tipskoj koloni  – Ona trijumfalno napred, generalski dignute glave, a za njom ropćući tonom vekovne žrtve – Žmu, tegleći pune ruke kesa, koje se bekelje finansijskoj krizi.

Ostaci gomila sezone poniženja mogu se još uvek naći u radnjama, iako su lutke u izlozima konačno obučene u garderobu koja im garantuje makar lakši i kratkotrajniji oblik pneumonije. Smanjuje se sleš koji deli dve tufne, a umesto njega raste zona Nove sezone.

Do idućeg sezonskog poniženja.