Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

Na ovom mestu je trebala da bude dugačka analiza Predloga Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koju sam uradio po dogovoru sa Scabies. Međutim toliko je velika da je prevelika za blog. Zato sam je uploadovao ovde, pa koga interesuje može da pročita...

http://www.scribd.com/doc/14641336/Predlog-zakona

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu

E što mrzim kad moram da molim za neku uslugu, a još ako je to nešto vezano za doktore, baš se iznerviram.

Prvo, što je to jedini način (sem privatnih varijanti) da stigneš tamo gde treba pre opela ili bar dovoljno brzo da još uvek može neka terapija da pomogne. Drugo, što uvek moram da pitam prijatelje da li imaju neke prijatelje koji znaju nekog dr, pa sem što i njima izlažem do sitnih detalja sve zdravstvene probleme, obavezno je i gutanje gorke pilule zvane – šta si dosad čekala i zašto ne ideš privatno, što uvek prevedem kao – što si glupa, nesposobna i neodgovorna

Subota - 10. dan

Nismo doruckovale i zurimo ovog jutra da krenemo ranije, imamo ambiciozne planove. Kisa je stala i izgleda kao da ce danas biti najsuncaniji dan otkad smo pristigle. Prvo Marché des Batignolles u 17-om arondismanu, jedan od brojnih marketa u Parizu (ima ih 80). Uz piknik u pariskom parku, poseta pariskom marketu tj. pijaci je jedna od onih stvari koju nikako ne treba propustiti, pise svuda. Svaki ima nesto po cemu se razlikuje od ostalih, radno vreme i dane poslovanja, sa krovom ili na otvorenom, na ulici, pod uzdignutim tracnicama metroa...ali zajednicko im je da nijedan nije otvoren ponedeljkom. Zvuci kao da ponedeljkom ljudi odmore od drugih ljudi, articoka, zemlje, sunca, gravitacije

Proleće, kamile i cveće su me sve do sada ometali da napišem koju o turskoj političkoj stvarnosti. No, pokušaću ovim čaršavom da nadoknadim i da pretrčim preko najupečatljivijih događaja u poslednjih nekoliko meseci. Jes' čaršaf al' računam vikend je ima se vremena.

Elem, 29. marta smo imali lokalne izbore. Čaure, što verbalne što one prave, su se dosta dugo skupljale. Petoro mrtvih i 95 ranjenih u nesuglasici oko izbora muhtara (muhtar je otprilike predsednik mesne zajednice), samo u jednom mestu, su jedan od usputnih rezultata tih izbora (to nije jedini slučaj, svi na jugoistoku zemlje). No, kako reče moj omiljeni demokrata gen. Perve(r)z Mušaraf – democracy have no set formula – (godinama je taj biser bio džingl na BBC-World-u).

                                                   Bolje je pobediti sebe nego dobiti hiljadu bitaka. Onda je pobeda tvoja. I niko ti je ne može oduzeti, ni andjeli ni demoni, ni nebo ni pakao. (Buda)

                                            Buddhism has the characteristics of what would be expected in a cosmic religion for the future: it transcends a personal God, avoids dogmas and theology; it covers both the natural and spiritual, and it is based

Sudbina reformisti na balkanskim prostorima je da su završavali neslavno, bilo da su smenjeni, oterani, proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicim, ili fizički likvidirani. Posle mnogo godina, dolaskom novih generacija obično im se, uz dužno poštovanje,  daje pravo mesto u istoriji.

Ante Marković je nesumnjivo reformator koji nije uspeo jer je hteo da ona SFRJ bude drugačija nego do tada, savremena , moderna, reformisana, ali su bili jači oni koji nisu hteli nikakvu Jugoslaviju. Bar to je, ako ništa drugo dokazao i besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili, umesto da su je civilizovano preuredili.

On je na vreme shvatio da Jugoslavija možda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje rđavo rešenje ali da je sistem  uveliko postao anahron, pokušavajući da ulepšavanjem neuspelog očuva privid savršenog. Umesto ulepšavanja, on se odlučio za odlučne i korenite reforme. Nije držao mnogo do ideologije, a izgleda mu je do bio veliki previd, jer je potcenio nacionalizam. Prevideo je da ideologija, čak i totalitarna, homogenizuje relativno, a samo nacionalizam- pogotovo uz pomoć religije- homogenizuje apsolitno.

Ipak, on je jedan odretkih na ovim prostorima koji je za života dočekao da s dužnim poštovanjem saslušaju, a može se od njega i naučiti.

Odsečen radnički prst u Novom Pazaru, spaljeni mafijaši u džipu u Dobanovcima!

Televizija PINK, njeno ime, zatim uredjivačka politika, kao i sama zgrada, neprocenjivo su svedočanstvo o jednom vremenu, kada su carovali glupost, zlo i primitivizam. Samim tim ovi i ovakvi simboli zaslužuju da budu sačuvani za buduće generacije, makar kao opomena.

Jedna od ideja je da se u zgradi TV PINK na Dedinju  otvori Muzej silikonskih figura, što će sigurno privući veliki broj domaćih i stranih turista. Svi likovi sa naše estrade, počev od pevačica

Kao što smo i obećali, da upotpunimo priču o našim komšijama, evo i Mićinih slika. Prošli put kad smo ga sreli, ali nismo imali fotoaparat,

Stiže mi nedavno poruka od drugarice iz Novog Sada, sa subjektom „help!". Ćerka u sedmom razredu ima pismeni iz srpskog narednog dana, treba da se pripremi, a ne zna šta da napiše na temu "Na Gazimestanu", rodoljublje nekad i sad ili Jedna stranica iz mog dnevnika.

Na Gazimestanu? Nekad i sad - Kosovo, nekad i sad - rodoljublje? Rakić i - Milošević? Glavom proleće film. Moćni stihovi:

„Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! (...)"

I hladan tuš na kraju pesme:

„I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!"

Vid' ti nje! Kuva kavu u mrak, vuče to njeno sokoćalo, znam ja saće da sedne pa da pripitkuje... Ajde, šta sad oćeš da ti pričam? Oću, što da neću, za drugo više i nijesam...

Gost autor: baka Evdokija

Oktobar 44-te, ravno je četri godine kako sam kod oca. Rat je već na kraj, poneki se i vratili iz logori i zarobljeništvo, od mog Mitra mi stiže pismo da je u neki izbjeglički kamp i da ga čekam za koju nedjelju da mi dođe sa sanitetski voz. Javljaju da još gde gde ima četnika i bandi, ali već lakše se diše i malo se narod primirio, lakše

Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Radoslav Mitrović, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Radojko Repanović, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Nenad Jovanović, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Slađan Čukarić, policajac iz Leskovca, Milorad Nišavić, trgovac, Miroslav Petković, radnik, Zoran Petković, saobraćajni tehničar, vozač, Ramiz Papić, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 50 lica, i to: Abdulaha Eljšanija i Jašara Berišu i 48 lica, članova porodice Beriša.