Ogrnuta jaknom, posle ručka pije kafu na terasi. Izlazi on sa šoljom  i neupaljenom cigaretom. Seda do nje i pripaljuje cigaretu. Dobro jutro, kaže. Već je pola tri, odgovara ona, dobar dan. Čitao sam dugo, nisam mogao da... zaspao sam oko pola šest. Ona ćuti, gucne kafu i drži šolju u krilu. Jesi li dobro, pita je? Jesam, odgovara kratko. Sanjao sam čudovišan san, leteli smo nas dvoje zajedno, nismo imali krila, nismo mahali rukama, samo smo leteli. Ona i dalje ćuti, zna šta sledi, pričaće, pričaće, kao i uvek,

Prošao je i februar.

Ako se podsetimo, to je bio krajnji rok za predavanje zgrade u Šekspirovoj 8 na korišćenje.

To sve smo imali priliku da saznamo direktno od nadležnih iz uprave Beograda.

Za one koji ne znaju ili su zaboravili, posle intarvencije Poverenika, na mail mi je stigao koji sam objavila 15. januara i može se videti OVDE:

... iako ostavljeni na cedilu ipak je izboreno kapitalno strano ulaganje u budućnost Srbije ... kao garanciju za milijarde koje tek što nisu donosim vam deset ljupkih pink zeka ... šta, kažete nezahvalnici jedni da ima samo tri ... ajde bre, rekao sad deset i tišina tamo[B1]  ...

 

Jutka podnosi ostavku. Naravno, ne zato što je seksualni manijak ili zato što je zloupotrebljavao svoj položaj čineći i druga krivična dela, već zato što „se te činjenice koriste protiv predsednika“.

Obrazloženje koje je dao perfektno oslikava SNS vladavinu – dokle god činjenje krivičnih dela od strane članova SNSa ne smeta njihovom predsedniku, krivična dela nisu problem. Kada to, ili bilo šta drugo, počne da smeta, svaki njihov član je spreman „da se žrtvuje“.

Čak i ja, koji se shodno stavu o našem estradno-kulturnom trendu baš ničem dobrom ne nadam kad je reč o prikazivanju songova koji se kandiduju za nastup na Euroviziji, bejah zatečen. Bejah zatečen uprkos tome što imam vakcinu: poslednjih godina to ne gledam da bih uživao u muzici (koje nema), već kao slučaj koji valja razmotriti. Naravno da estrada nije opera, i to se od nje uopšte i ne očekuje. No, estradi baš i nije mesto na Beoviziji, koja, naposletku, šalje nekoga ko će biti naš reprezent tamo negde. Dakle, ipak je na Beoviziji potrebna neka nijansa prilagođavanja, odlepljivanja od neestetske rutine. Međutim, ne samo da se to "odlepljivanje" nije desilo, nego je stvar otišla na suprotnu stranu – tako da ovo na Beoviziji više nije čak ni estrada. Jer i estrada, takva kakva je, napinje se da bar na nešto liči, da ne ide do totalnog dna. Ovo sada je sprat niže od estrade. Stvarno je teško bilo za gledati. 

https://www.youtube.com/watch?v=hwtdyRiVl8E

Sudijka Prvog osnovnog suda u Beogradu Zorica Avramović, koja vodi postupak protiv Aleksandra Mitrovića (25), optuženog da je 18. jula 2013. godine izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradala učenica Andrea Bojanić (17), na ročištu održanom 13. aprila 2018, usvojila je predlog odbrane da se uradi novo saobraćajno-tehničko i sudsko-medicinsko veštačenje.

Ovaj posao

Srbija. Godina je 2019. Još jedna zima na izmaku, još jedna garnitura visibaka u izlogu. Visibake niču uredno, u svakogodišnjem ritmu koji izgleda ništa ne može poremetiti. Sa istom upornošću u Srbiji niču i nova obećanja ... iako ni ona prethodna nisu ispunjena. Pa, obećanje je ugodno po one kojima se upućuje. Održava volju, stvara dopamin ... Ali život je neugodan, jer, nestaško, voli da kvari obećanja, tj. da razotkriva njihov ishod. U Srbiji, kad se obećanje i ispunjenje ne usklade, a da bi svima bilo lakše, nastupa televizija, da sliku malo popravi, da ona već izlizana obećanja malo pokrpi i preformuliše, da im doda nove džepove, rajsferšluse, ukrase... 

(јер, благословен је онај ко нема шта да каже, а ипак ћути.)

оптерећује ме одскора густо насељени свет мојих дезаинтересираних маштања јер носити се вазда са својом притајеном умишљеношћу је свакодневница високог ризика која ме све мање задовољава својом имагинацијом и умећем да обједини свет око себе (и онај у себи) магијом своје природе.

 1.

Počinjem da se budim. Ali ne znam gde sam.  Mračno je.

Čujem kloparanje točkova. Ujednačeno klip klap, pa pauza i opet taj isti zvuk.

Nije mi hladno,dobro se osećam.

Pokušavam da se setim.

Ne ide. 

Ponovo me budi pisak lokomotive.

Javljaju mi se fragmenti sećanja.

Goli otok.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre

Rupica u zidu nikad manja ali Onaj iz budućnosti Srbije kaže da uprkos tome nikad veći privredni rast i bdp i plate i penzije i svetla budućnost nije otuda izašla i preti da nas usreći ...

Igor to nije zaslužio. Naprosto nije imao kad. Tek se rodio. Nijedno dete ne zaslužuje da se nađe u centru pažnje ostrašćenih komentara. Kao svako dete, Igor samim svojim rođenjem zaslužuje šansu za pristojan i ispunjen život. To je njegovo univerzalno pravo, bez obzira na njegov pol, boju kože, poreklo. Ostavimo zato Igora.