gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

Osvrt na 2018.

Standardno u ovo doba godine počinje Australian Open.

Mi ćemo imati čak 7 predstavnika u muškoj konkurenciji! Novak Đoković je prvi nosilac i napad na rekordni 7. trofej će početi 2. dana protiv kvalifikanta. Turnir praktično otvara (tj. igra u 1. terminu) tinejdžer Miomir Kecmanović koji je dominantno prošao kroz kvalifikacije i svoj prvi GS nastup će imati protiv (pre)iskusnog Verdaska koji je ovde pre tačno 10 gidina igrao maratonsko polufinale protiv kasnijeg osvajača Nadala.
Već u sledećem terminu će igrati Dušan Lajović protiv Kuevasa i povratnik Janko Tipsarević protiv Dimitrova (koji je ovde pre dve godine izgubio tesno u polufinalu od Nadala). Termin kasnije će igrati i Troicki protiv nekog Španca, a 2. dana na teren izlaze i Laslo Đere protiv Donskoja i Filip Krajinović protiv Čekinata. U ženskoj konkurenciji će od naših teniserki učestvovati samo Aleksandra Krunić (igra u 1. terminu 2. gana protiv neke Kazahstnake). Dvostruki branilac Federer je u 2. polovini žreba, a u istoj četvrtini je i petostruki finalista Endi Mari koji je na vrlo emotivnoj konferenciji za štampu najavio da bi ovo mogao da mu bude poslednji AO!

Takođe u ovo doba godine počinje i plej-of u NFL-u,

ПОБУЊЕНИ ЖИРИ ИЛИ СЛИЧНО СЕ СЛИЧНОМ РАДУЈЕ

 Романи "Прекасно" Бранке Криловић, "Одустајање" Јелене Ленголд, "Ухвати зеца" Лане Басташић, "Десети живот" Саше Савановић, "Заблуда Светог Себастијана" Владимира Табашевића и "Београдски трио" Горана Марковића такмиче се за 65. награду недељника НИН за књижевност, саопштио

Skoro svako od nas slobodu pretpostavlja za najveću životnu vrijednost. Pa čak i kad nam je naša mala svakodnevna sloboda  okrnjena (politički)  ili sputana (ekonomski), uvijek nam ostaje utjeha da smo i dalje slobodni da mislimo svojom glavom, da činimo šta nam je volja, pa makar samo između naša posljednja 4 zida. Ako nas već i tamo ne promatraju?

Čini što te volja – kako je već pisalo na zidovima Teleme - ultimativna je definicija slobode, koja je iz kojekakvih praktičnih razloga, u pravničkoj praksi,  iskorigovana  „amandmanima“  tipa – ne čini drugom ono što ne bi želio da drugi čine tebi.

(Interesantno bi bilo vidjeti kakav bi efekat izazavao „amandman“ – čini drugima ono što bi volio da drugi čine tebi ;))

Čitav naš pravni i etički sistem uspostavljeni su  na ideji slobodne volje i našoj mogućnosti da prosuđujemo i odlučujemo, odnosno  da smo odgovorni za ono što činimo.

Od bezbojne redukcije rashlađenog i zamućenog egzistencijalnog mehura oko nas, deranjem, takoreći, tupim alatima realizma, svaki drugi put nas vodi u antirealizam podivljale budućnosti.

Gde vode oni putevi između neka ostane za tiho plakanje svakom od nas u samoći.

I na početku svakog tog drugog puta, svako malo, svako od nas poželi da napravi prvi korak, ali samo na kratko, antirealizam skladne prošlosti nudi sigurnost, i mi smo postali plašljivi da bi se od nje odlučno odvojili.

Evropa - pre neki dan se u blogo-prolazu dotakosmo blogo-drugar i ja Evrope, ali više kao noumenona, ideje kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa, ili odgovara previše nekih drugih nejasnih entiteta, preletesmo preko kontekst-principa u prazničnoj žurbi.

I ja navijam za Evropu, šta god ona bila, ili za zapad, šta god on bio, pre nego što svim srcem počnem da navijam za svet.

Sa sadasnjim pristupom realnosti, Bosna kao drzava nema smisla i nema buducnosti.

Podela bi imala smisla i pozitivne posledice za sva tri naroda.
Jer kad bi nestali "oni drugi sto ih mrzimo" ljudi bi se fokusirali na ciscenje sopstvenog naroda od sljama.

Alternativa je da se jos desetljecima nacionalne ahhh takozvane elite hrane jedni driguma i drze taj geografski prostor kao taoca sudbine tri nacije.

Da se ljudi međusobno obično ne razumeju nije potrebno posebno dokazivati. Iz iskustva je poznato, a i naučna literatura i književnost na to ukazuju, da iako govore istim jezikom ne razumeju se supruga i muž, majka i kćerka, otac i sin, brat i sestra, građani i njihove vođe koje su sami izabrali, narodi koji govore istim jezikom, države sa susednim državama. … Ako se ljudi ne razumeju međusobno, kako li tek razumeju svog Boga u koga veruju? Upravo o tome je ovaj blog - o večnom Vavilonu (u tri slike).

... dragi šefe, svi ovi građani odoše tamo na ulicu kod filozofskog ... izgleda da ova vaša namama sa vitaminskom gmo naprednom šargarepom nije više toliko u fazonu ... pa da li da menjamo povrće ... 

Jedno od pitanje jeste i zašto se iko buni, šta to Vučić radi pogrešno, pa se navalilo da ga se "napada"? (on je neprekidno u svojoj ulozi jadne žrtva pod stalnom baražnom vatrom)

I sam je rakao da na protestima ima i pristojnog sveta i da je spreman da sasluša gde greši.

Bez ikakvih pretenzija da ozbiljno pomislim da me Vučić može smatrati pristojnim (to bih doživeo kao uvredu i ogroman poraz svojih roditelja u vaspitavanju) ipak ću iskoristiti priliku da kažem nešto za II dnevnik.

////////////////////////////////

Ne želim da upadam u zamku

Dragi Luka Petroviću, koji si na čelu Sekretarijata za investicije Beograda, prošla je i 2018, evo i praznici, al na pitanje zašto ne radi i kada će proraditi grejanje u Šekspirovoj 8, nikom ne pada na pamet da odgovori.

Hajde što ne odgovarate, nisam ja u ovoj priči uopšte bitna, nego što vam ne pada na pamet da rešite problem.

Ti, Luka Petroviću, koji si na čelu Sekretarijata za investicije Beograda, danas verovatno imaš najveću brigu kako svariti ono što se ovih dana prožderalo, pa da te podsetim da je nekima život doneo mnogo veće probleme.

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.