Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

Velika tajna je Srbija danas. Nedokučiva, neopisiva bilo kojom umetničkom formom. Možda bi neka hermetičnija slika mogla da je dočara, ali samo ako se dovoljno dugo i duboko zagledaš, pa ove naše živote sam u nju nekako isprojektuješ. Malo bi tu bilo maestrove zasluge. Ispisati ovo što živimo u jednom romanu, pesmi, drami ili eseju nemoguće je zbog kompleksnosti, žitkosti i dubine blata iznad čije površine pokušavamo da se održimo. Živimo loše po svakom merljivom parametru, a nadu u bolje za naših života vide još samo dirljivo naivni optimisti.

Ratne ludake, kojima

(ili uticaj stava na konzumiranje emocija)

Konkurs za Naj-maminu priču
Koji zajednički realizuju časopis Mama i Bitka za bebe nastavlja dalje.

Danas objavljujemo dve priče.

Podržite naše mame.
Čitajte i glasajte.

Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).

Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.
Naslovi su sledeći:

1. Slatke muke
2. Četrdeset tri neprespavane noći

Podsećamo vas da priče možete slati na

 

Treći put po redu, u okviru Beogradskog festivala igre, dodeljuje se nagrada Vip poziva. Neki su čuli za nju...mnogi ne...ali ta nagrada u svetu umetničke igre polako postaje poznata. O čemu se zapravo radi? U zemlji u kojoj sponzori nemaju ama baš nikakav benefit od ulaganja u kulturu, do samog zadovoljenja životnih i estetskih vrednosti i odgovornosti, razmišljali smo kako da dobru saradnju sa kompanijom Vip mobile učinimo zanimljivijom i jačom. To je kompanija koja je već niz godina uz Festival, i trebalo je uraditi nešto novo, drugačije....

Javljam se da vam javim da do 17. februara mozete besplatno na Internetu gledati dokumentarne filmove Agnès Varda.

 

U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

mogu li se ikako zaustaviti ovi ljudi?

 

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.

To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.

 

Gost autor Tsunade

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.

Magazin Mama i Bitka za bebe organizuju konkurs za
Naj-maminu priču

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom njenih prvih godinu dana. U svakom broju Mame zadaćemo novu temu, a februarska je:
Naše besane noći... (sugestija: možete da opišete kako izgledaju vaše noći otkako ste dobili bebu; šta radite da je ponovo uspavate kada se probudi; šta radite da biste izdržali dan posle neprospavane noći; kako ste se osećali kada ste najzad uspeli da odspavate nekoliko sati bez prekida sna, i sl).

Još jednom hvala svima koji su pročitali, a posebno onima koji su učestvovali u diskusiji na mom prvom tekstu u ovoj seriji ekonomskih blogova. Kao što sam obećao ovaj tekst će biti posvećen međunarodnoj trgovini i investicijama. Ta tema mi je posebno zanimljiva jer sam između ostalog i šef Trgovinskog odeljenja ovde u Ambasadi.

Mislim da ne možemo nastaviti da poboljšavamo životni standard ljudi ukoliko kompanije nisu u mogućnosti da ulažu, angažuju, proizvode i trguju slobodno. Međunarodna trgovina predstavlja glavni kanal razvoja u dosadašnjoj istoriji, a posebno tokom poslednjih sedamdeset godina globalizacije. To je bio i ključ u naporima za suzbijanje siromaštva. Kada su u pitanju i Srbija i Velika Britanija, rast ekonomije i jedne i druge zemlje zavisi od stranih investicija i rasta izvoza. Međutim, zbog krize trgovina se značajno umanjila - kao i tokom Velike depresije 1930-ih godina. Postavlja se pitanje kako možemo da osiguramo da putevi trgovine ostanu otvoreni i da što veći broj ljudi u svetu ima pristup kanalima slobodne i fer međunarodne trgovine?

Opor, siv dan. Ulica pod difuznim svetlom. Bez sata, čovek bi mogao pomisliti da je 7 ujutro, isto tako i da je pola 12, ili da je 4 popodne. I ljudi bejahu nekako u skladu sa tim svetlom koje je isisavalo boje. Krenuo sam u banku, da uplatim neke sitne dažbine. Banka je na uglu. Ka njenim dvokrilnim vratima vodi nekoliko savijenih basamaka. Inače, na tom mestu je trotoar širok. Ima jedna klupa, kanta za otpatke, mali kiosk... Solidan prostor. Nešto skoro kao mali trg. Na klupi su sada sedela tri starca. Ispred njih, očigledno zastavši tu da u beskrajnoj dokolici prozbore koju, još četvorica starijih ljudi. Verovatno su svi, ili većina, penzioneri. Jedan je ruke držao na zadnjici, dvojica u džepovima... Svi ozbiljni, skoro namrgođeni. Nešto su drobili i s vremena na vreme klimali glavama jedan drugom u znak odobravanja. Ali, ta scena je svakidašnja i sama po sebi ne bi bila značajna za ovu priču da nije jedne druge minijature, koja je sa već pomenutim penzionerima činila vizuelni sklop koji je momentalno privlačio pažnju. Na sredokraći između ovih koji su razgovarali i ulaza u banku jedna crna kučka je stajala i dojila štene.

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

 

Jedna od najgorih stvari koja se može dogoditi ženskom čeljadetu je da bude rođeno u šerijatskoj muslimanskoj porodici. Svakodnevno čitam, slušam, gledam i svedok sam zverskih zločina počinjenih nad ženama i ženskom decom u ovakvim  porodicama. Počinioci obično bivaju veoma blago kažnjavani a neki se uopšte ne kažnjavaju. I tako se zločini nastavljaju u nedogled. Po šerijatskom zakonu o ženskoj sudbini UVEK odlučuje muškarac u porodici. Kada je dete o njenoj sudbini odlučuje otac a kad se uda o njoj odlučuje muž. Po istom tom zakonu ubistvo devojčice ili žene se ne može kazniti smrtnom presudom.