- nerealno je upoređivati da li je nešto bolje ili lošije, jer drugi su ljudi i drugačije je vreme (g. M.Latinović)

6 десет година градим свој стил и негујем одређени тематски оквир у својим причама, но од скора све се чешће затичем у умишљању новог приступа саставима који ће ме намамити у метанастазички транс па да кренем стилски кохерентно, читалачки питко и занимљиво, а акценат ће бити на уверљивости, а не истини,

                                        TIHI NAČIN 

                                               III

 Sa mog sedišta, polja sa malim izolovanim šumama, nestaju brže nego kolovoz, brže nego što mogu da nabrojim sve njihove osunčane boje. Dolazim u zamak. Leto ima nešto čime farba, polja, gradove, ljudsku kožu. Ležimo u tom polju, na padini između dva simbolički udaljena toponima, oboje znamo da je kroz nekoliko sati kraj. Ali svejedno plutamo. Slažemo se da je u tebi upisano da ne živiš tamo gde si rođena i da bi u svakom paralelnom univerzumu otišla od kuće. Meni se adresa nije promenila od rođenja. Imam sačuvanu i prvu prijavu boravka. Letnji datum. 

On je bio snažan i naočit muškarac. Levo oko mu je bilo plavo a desno je gledalo u prošlost. Imao je kovrdžavu bradu kao Hamurabi a glavu je brijao te se caklila kao pun mesec nad Ohridskim jezerom. Bio je obučen u vuneno odelo satkano od snova stada ovaca sa Durmitora. Vunene čarape su mu bile u dubokim čizmama. Pred njim je stajala njegova izabranica, njegova ljubav. Ljubeći je, svojim čeličnim jezikom polomio je ogledalca u njenim očima. Slomljeni staklići pali su na pod između njih i pretvorili se u proso. U isti mah doletelo je jato vrabaca sa Bosfora i počelo da zoblje proso.

         "Mi imamo ugovor,

        ugovor s kompanijom,

        ugovor s domovinom,

        ugovor sa savješću.

        I mi ćemo ga se držati

        do kraja.

        Živi ili mrtvi.

        Mi znamo da ćemo završiti

        u paklu,

        ali tamo mi ćemo biti

        najbolji." 

                                      TIHI NAČIN

                                               II 

Koristim knjigu vrednu pomena, još uvek umotanu u šuškavi papir, poklon dobrodošlice prvi put kad si dolazila, da se zaštitim od najavljenog pljuska. Tvoja jakna je možda vodootporna ali ćeš kad dođemo u stan presvući pantalone. Učimo na greškama, najbolje na sopstvenim. Pratimo korake unazad, rekonstruišemo. 

Više se ne plašim da rane neće zarasti. Ako strah ipak krene da se pomalja, puštam snimke preleta preko mirnih vodenih površina ili malih izolovanih šuma u poljima, gde se jedino čuje zvuk vetra i vode, vetra i lišća. Memorišem te prizore i zvukove, sutra kada ne bude konekcije.

 Priča za decu

Niko ne zna kako je seme, iz koga je niklo Najlepše Drvo Na Svetu, dospelo na Sunčani Proplanak. Da li ga je doneo vetar ili ispustila neka ptica u letu? Svi pamte  da je padalo sa velike visine i iz sveg glasa zapomagalo "RAZBIĆU SEEE..."

 Čula ga je cela Šuma koja je rasla oko Proplanka  i svako drvo  u Šumi se naježilo od užasa.

Čule su ga i ptice, veverice i zečevi, i požurile na Propalnak da ga pronađu i pojedu. 

Čule su ga i Trave na Proplanku  pa su  hitro isplele svoje vlati da ga prihvate u naručje i brzo