"Zovi me ćupom, al' me ne razbij", imala je običaj reći moja pokojna baka.

Željku Ivanoviću, direktoru crnogorskih Vijesti, upravo sam poslala sledeći mail:

Gospodine Ivanoviću,

Štampana stvar čiji ste suvlasnik i direktor objavila je 21. marta 2009. u štampanom i elektronskom izdanju moj autorski tekst objavljen još ranije, 9. marta 2009, u beogradskoj Borbi i prenet dan kasnije, naravno uz moju saglasnost, u Peščaniku.

Tekst ste objavili bez mog znanja, bez ikakvih konsultacija bilo sa mnom, bilo sa medijem za koji je pisan i bez navođenja originalnog izvora.

Time ste i meni i mojim poslovnim partnerima naneli štetu, a čitaoce doveli u zabludu. I jedni i drugi mogu steći pogrešan utisak da sam pisala za vaše novine - a nisam, niti bi mi to ikada palo na pamet.

   Prolece i leto su bili oduvek pogodno vreme za izbacivanje novih melodija u shirom otvorena spremishta publike za tu sezonu, koja je znalachki, na prvo slushanje prepoznavala hitove i onda ih besomuchno vrtela. prvo na gramofonu, ritualno nameshtajuci iglu na novo oshtancovani vinil, a kasnije na raznim drugim tehnoloshki inoviranim nosachima zvuka.

B92 blog number 60.

Moj prijatelj, vrlo, vrlo cenjeni muzičar koji živi i radi u Minhenu ( a deca nam se vole kao da su sestre od tetke u najmanju ruku, što mi je, moram priznati važnije) i njegova super cool žena ( a moja drugarica, što mi je još važnije) svečano su nam saopštili negde u januaru da dolazi čuveni, super čuveni i totalno cool lik po imenu Tommy Emmanuel. Pojma ja nisam imala ko je čovek ali u sud mojih prijatelja verujem. I tako smo decu nabacili jednoj babisiterki da je u duetu zabavljaju, a mi smo, otišli na koncert. Da sam znala da ko će me tamo dočekati - bolje bih se pripremila. Ipak susret sa ovom muzikom bio je dirljiv i zanosan, napet i opuštajući, uzbudljiv i opasan.

 "Dva koraka desno, korak nazad". Ponavljao sam ovu rečenicu poluglasno prateći njene korake dok je sa kasetofona u ćosku sobe neumorno pjevao Willy Nelson.

"Dali, pa ne moraš glasno da ponavljaš korake, slušaj muziku i prati me", govorila bi Ina ne skidajući osmijeh s lica.

"Pa znam da ne moram da govorim, ali ako prestanem zbunit ću se... baš kao i sad..."

E kud ne odoh na folklor ko klinac, mada ne znam koliko bi me znanje naših narodnih kola izvadilo u učenju ovog kaubojskog plesa.

Stajao sam pred ogledalom u svojoj

Odvikla sam se od gledanja vesti. Nekako. Više od pola života sam manijakalno slušala/gledala vesti. Više puta dnevno. Onda sam počela da ih čitam. Komentarisanje se podrazumeva. U stara dobra vremena to su bili dijalozi sa TV-prijemnikom koji se ovde ne mogu preneti bez brojnih tačkica i bipova, a onda je internet oslobodio moje ukućane tog zadovoljstva, omogućivši mi da (u tišini, uz povremeno škrgutanje zubima) pišem komentare. (Utisak nedelje, gratis, od kad postoji naravno.)

Odvikavanje je usledilo više silom prilika nego slobodnom voljom..

Otkud mi ovde?

Kada od Marsa krenete ka Jupiteru izbijete na Glavni asteroidni pojas. Taj pojas je dugačak koridor oko Sunca kojim jure milioni asteroida. Izgleda da je Tvorac od tog silnog kamenja u početku nameravao da napravi planetu, ali nekako nije išlo. Kad god bi se kamenje skupilo na neku gomilu naišao bi Jupiter i rasturio je svojom gravitacijom. Inače, prolaz kroz koridor je, i pored bezbroj asteroida koji jurcaju njime, sasvim bezbedan i možete ga i žmureći preći. Jednostavno, ako rasporedite sve te silne asteroide po celom tom putu oko Sunca dobijete - ništa. Ili skoro ništa.

Sa Jupiterom počinje carstvo ogromnih, gasovitih planeta.

Jupiter

Jupiter (i Zemlja u srazmeri)

Da nije Jupitera ni nas ne bi bilo. Jupiter je moćna planeta koja pravi reda u Sunčevom sistemu. Mnogo puta do sada je kružeći oko Sunca pokupio i usisao razni svemirski otpad koji bi se inače sručio na nas. A svaki put kada neko oveće telo udari u Zemlju katalog živih bića dramatično se menja. Ovako, Jupiter nas štiti i čuva. Hvala ti Jupitere!

Nešto mi vreme izmiče...neobjašnjivo.

Već nedelju dana je prošlo, a nikako da objavim ovaj blog.

A bilo je zaista zanimljivo...

Moja sestra od ujaka zivi malo u Čikagu, malo u Kragujevcu.

Nedavno se vratila iz US, i baš sam jedva dočekala da je vidim...

Ovi praznici su bili prava prilika za to...

Ali:

Ona voli da se bavi raznim stvarima

kao što je ikonopisanje, slikanje na staklu,

izrada tiffany vitraža...i tako dalje...

Bila je pozvana na hepening

Rođen je 28. novembra 1980. godine u pogonima kragujevačke „Zastave". Odmah nakon rođenja postao je velika zvezda u SFRJ, ali je on sanjao velike snove i maštao o holivudskoj karijeri. Nije mogao da se pohvali posebnim talentom, niti lepotom, ali je posedovao želju za uspehom, slavom i bogatstvom, koja ga je vodila ka vrhu. Kritika je pokušavala da ga uništi, ali je on grabio napred ka vrhu, o čemu govori i impozantna filmska karijera. Uzeo je umetničko ime „Yugo" i krenuo u osvajanje Holivuda.

Svoju prvu holivudsku ulogu duguje komediji „Dregnet" iz 1987. godine u kojoj glavnu ulogu, inspektora Džoa Frajdeja, tumači Den Ejkrojd. On kao službeni automobil dobija „juga" za kojeg kaže: „Jedina kola koja je Služba bila spremna da nam ustupi bio je neobeleženi 'jugo' - uvoz iz Jugoslavije koji je Služba dobila od vlade te zemlje kao test vozilo, a koje predstavlja 'poslednji vrisak' srpsko-hrvatske tehnologije".

Nakon toga usledila je 1989. godine velika uloga u epizodi „Take My Wife For Example" popularne američke serije „Slučajni partneri" (Moonlightning) sa Sibil Šepard i Brusom Vilisom. Vilisov lik bezuspešno pokušava da se otarasi „juga" dobijenog kao neželjeni rođendanski poklon. On ga ostavlja u ozloglašenom kraju grada, gde niko ne želi da ga ukrade. Na kraju uspeva da ga se reši tako što ga slučajno ugura u iskopanu raku na gradskom groblju. Iste godine imao je dve slabo zapažene epizodne uloge u filmovima „Shocker" i „K9".

A sećaš se toga, a? He, jesam, što da nisam, ne dam ja što je moje...

Ajde otpočetka, sve mora lepo od početka da se priča.

Gost autor: baka Evdokija

To ti je bilo, vako pedeset i neke... Znam da je i Dana već išla u školu, pa je bilo bar 54-te, ili 55-te. Mitar je tad prešao da radi na železnicu, dali ga za referenta tu u Beograd, a puno se gradilo pa je nekad išao i na teren,

Integritet, pravda, sabornost, moral, tradicija. Ovo nisu samo puke populističke fraze već reči koje moraju predstavljati budućnost srpskog političkog života i temeljne smernice svakog ko želi biti politički angažovan. Sasvim je jasno da je da je sadašnjom političkom scenom u Srbiji ovladao nemoral, korupcija, vlastiti interesi političkih elita i stranačkih oligarhija koji na plastičan način oslikavaju moralni i duhovni deficit onih koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju državom.

Poput neke dobro uigrane farse na našoj političkoj sceni već duže vreme se menjaju uloge i akteri ali scenario i epilog ostaju isti. Publika koja sve to posmatra iz atmosfere uzbuđenja i isčekivanja promena upada u stanje letargije, melanholije, ravnodušnosti, razočarenja i frustracije.

Političari u našoj zemlji često govore kao da su žrtve.
Predstavnici žrtava često govore kao da su političari.
Mrtvi su u njihovim obraćanjima javnosti neprocjenjivi kapital.
Kao u Tolkinovom romanu Gospodar Prstenova neprestano se mobilišu u bitkama koje očigledno nisu završene...

Sinoć je na televiziji prikazana Šindlerova lista.
Danas je u Jasenovcu održana komemoracija povodom 64 godine