Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

Evo priče koju dugo želim da podelim, a koju će protivnici Otpor-a sasvim fino dočekati na nož.

Par godina posle petog oktobra, radio sam neko vreme u kancelariji na petom spratu stambene zgrade u Sarajevskoj ulici. Jednog dana, neposredno posle uređenja enterijera zgrade (čitaj krečenja), pokvari se lift. Penjem se lagano i razmišljam: toliko meseci ovde radim, a prvi put idem peške. Taman stignem skoro do kancelarije, kad me iza ćoška, na jednom od spratova, sačeka i obori s’ nogu sledeća scena: sve je uredno okrečeno i doterano, samo ispred jednih vrata stoji neokrečeni deo zida, sve sa masnim flekama i dve zlatne Otporove pesnice, isprejane šablonom. Da ne bude zabune, u toku je 2004. godina.

Pravio sam se da razmišljam o nečem važnom dok sam buljio kroz prozor uz okrnjenu keramiku, lagano isisavajući kofein. Na taj način,već nekoliko godina, obezbeđujem potreban mir nakon buđenja. Češao sam lice obraslo čekinjastom dlakom i uglom usana pridržavao cigaretu. Koliko sam mogao da vidim,jesen je uveliko onanisala po mrtvoj prirodi sa one strane zamuljanog stakla. Dani su bili preslikani, ugušeni maglom i precizno izdizajnirani. Ogromne, debele mačke oglašavale su se kad god bih otvorio prozor da istresem pikavce,verovatno iščekujući mastan komad mesa. Posmatrao bi

(ako neko prati)

Red je da ispratimo finale kupa u košarci, igraju Zvezda - Partizan u 21h u Kg.

Za ljubitelje košarke večeras ima i Majami - Lejkers od 21:30.

Pre toga, večeras u 19h je finale Kupa Afričkih Nacija, 

igraju Pastuvi iz Burkine Faso protiv Super Orlova iz Nigerije :)

Kad smo već kod fudbala, Gigs (pre jedno sat vremena) dao gol i u ovoj sezoni, zapravo u svakoj sezoni Premijer lige (od 1992. pod tim imenom)!

U utorak i sredu se nastavlja Liga Šampiona

utorak: Seltik - Juve i Valensija - PSG

sreda: Šahtjor - Dortmund (meni ubedljivo najzanimljiviji par) i Real - Mančester

U senci Putina, Jelene Karleuše i glupirity šou programa odvija se svakodnevni rat za odbranu

Autor: Rodoljub Šabić

Danas sam, listajući na brzinu press cliping dobio lepu malu lekciju iz „dijalektike". Jedan dnevni list, „Pravda" izabrao me za „gubitnika" dana. Obrazloženje: „Šabić je svoj posao shvatio ozbiljno i podneo krivičnu prijavu zbog zloupotreba biračkog spiska nacionalnih manjina." A drugi dnevni list, „Blic" proglasio me za „pobednika". Razlog: „podneo krivične prijave zbog zloupotreba biračkih spiskova manjina".
Nisam siguran koliko ima smisla u tome da bilo ko dobija priznanja samo zbog toga što nastoji da radi svoj posao onako kako

               Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...

Ovaj blog naravno nema nikakve veze sa koncertom Prljavog Kazalista koji ce se uskoro desiti u Beogradu.

- A sa cime je onda u vezi? Upita kroz smesak devojka cvrkutavog glasa sa "lepeza" mindjusama i u crnim tajicama.

 

Jedni kažu da je najteže biti rudar. Drugi pričaju da je najgore seljacima. A treći misle da je fabrički radnik najnezahvalniji životni izbor.

Međutim, sudeći po svemu, ovde je najgore, najteže i najnezahvalnije biti - roditelj.

Pred sam porođaj, zbog nemara ili zbog koruptivnosti lekara, možete da izgubite bebu.

Čim postanete roditelj, postoji opasnost da vam ukradu dete iz porodilišta, a vama kažu da je umrlo na porođaju.

Ako prođete te početne ispite, čeka vas niz sledećih u vidu pijanih vozača, loših profesora ili nezgodnih komšija.

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji

 U Srbiji 14 odsto dece ne doruckuje, sest odsto ne rucava, 15 odsto ne vecerava, 70 odsto nema uzinu. Mleko nikad ili retko pije 38 odsto dece, a cetvrtina dece jednom nedeljno vidi meso. Ministarstvo rada i socijalne politike upozorilo je da oko 46 odsto dece u Srbiji nema obroke svaki dan.

Trecina predskolske dece u Srbiji pati od anemije. Alergijeske bolesti su na trecem mestu (posle

Bio je u Biblioteca Nazionale Marciana, kao što joj je napisao u mejlu. Biblioteku nije bilo teško naći, oboje smo dobro poznavali Veneciju. Znao sam da je zgrada Biblioteke Marciane, delo Jacopa Sansovina, koji nije stigao da je vidi završenu ali je njegov naslednik Vincenzzo Scamozzi preuzeo izgradnju dodatnih pet odeljaka, u skladu sa Sansovinovim duhom, time je zgrada dospela do obale kanala i postala komšinica Sansovinove kovnice

"Još nije vreme!
Još nije vreme!
Još nije vreme!
E, sad je dockan!"

Na "Pesmu o srpskom vremenu" Jove Jovanovića Zmaja me (pre)često podsećaju razne stvari. Ovaj put "priča" o zaštiti uzbunjivača.
Potreba da se zaštite ljudi koji progovore o korupciji, ili nekom drugom ugrožavanju javnog interesa u sopstvenoj sredini a koji, bar kod nas u Srbiji, gotovo po pravilu zbog toga prolaze vrlo loše, je tema koja me već godinama intrigira. Pisao sam i govorio o njoj često, uključujući i ovaj blog.

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

Gledam kroz prozor, u trešnju, pokrivenu snegom. Nije baš pristojno što u ovakvoj idili pijem vino, ali, došlo mi. Nekako mi taj buke „Strasti“ sa izuzetnom završnicom, dugom i postojanom prija. U toj samoći, krajnjeg stadijuma alkoholizma, kad piješ sam, postavljaju se pitanja kojima su odgovori potrebni, taman toliko, koliko i aroma crvenog bobičastog voća sa blagim tonom hrastovine u pozadini ovog vina.