Trgatev iliti berba je jedna od ključnih pojava života u Sloveniji. Da bi novopridošli žitelj ovdašnji osetio sve čari Slovenije mora prvo da se uzvere na Triglav, što ja još uvek nisam uradila i ne nameravam sve dok one čelične kablove za pridržavanje ne zamene konopcima, jerbo nisam rada da konkurišem gromobranima. Kada se odradi pentranje po planinama, poželjno je učestovati svim kapacitetima u berbi. Berba je, naravno, izgovor za razgovor, odnosno

Ljudi ne misle glavom. Ljudi ne misle, samo se boje.

U Ukrajini smrt  je pocela da raddi  puno radno vreme. Ukoliko se  nastavi tim putem, a nema razloga sumnjati u utabanu ljudsku glupost ,radice smrt prekovremeno.

Vecina Ljudi u istocnoj Ukrajini zasigurno nije podrzavala postavljanje barikada, zauzimanje zgrada.  Jos su manje bili za  to da im sumnjiva lica sa maskama pokrecu revoluciju. Znam. Nije to podrzavala ni vecina onih na Majdanu,a kamoli oni sto su ostali kuci.

Znam.  Nije to podrzavala ni vecina u Krajini  pre gotovo cetvrt veka. 

Ali, zalud. 

Mozda je čovek čoveku vuk, ali je sam sebi zasigurno samo magarac.

na srpskom, in English

Nikad nisam imala domovinu, nikad nisam imala maternji jezik, nikad nisam verovala u boga. Porasla sam kao tikva na đubretu, što bi  rekla moja majka...
   Rasla sam između zemalja, jezika, običaja. U mojim raznim školama govorila sam engleski italijanski srpski...Bavila sam se tuđim mukama kad bih pisala. Pisala sam, uživljavala se, plakala, s empatijom ptice rugalice.
   U petom razredu osnovne škole u Titovoj eri, dobila sam domaći zadatak da pišem o slavnim pobedama jugoslovenske narodne vojske. Znala sam sve o engleskim Tudorima i Stjuartima, francuskoj revoluciji i američkom građanskom ratu...ali sva ta velika zbivanja uopšte nisu pominjala komunističke pobede.
   I tada sam pitala tatu, rodom iz Hercegovine za neku kratku verziju za domaći u kojoj dobri momci pobeđuju loše.
    Moj otac mi je tada ispričao jednu strašnu priču, surovu i herojsku u kojoj je on bio glavni akter. Tada sam prvi put čula za izraz "masovne grobnice".

Оно што не знам довољно да могу да закључујем: историју и спољнополитичку сцену.

Оно што знам: да би се ступило у акцију мора  да постоји интерес; у случају агресорског рата интерес неке групе људе да преузме контролу над неким ресурсима. 

Ова званична прича око НАТО-а је будалаштина. Русија се већ граничи са НАТО-ом. 

Полагање историјског 'права' је такође будалаштина. То је увек само наратив којим се покрива жеља за ресурсима.

Којим ресурсима у случају руске агресије на Украјину? Може ли неко ко зна да објасни?

“Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas.” Dušan Radović.

 „Blejanje“ i „smaranje“ je  kod omladine  redovan posao, a u poslednje vreme primećuje se i ozbiljan pad motivacije za učenje. Društvena i socijalna kriza najjasnije se manifestuje upravo na mladima.Ovo je konstatacija istraživanja o kojem piše Blic.

Na osnovu preseka nekoliko istraživanja o navikama i interesovanjima mladih osoba, koja su u poslednje tri godine sprovedena u Srbiju i istraživanja Insituta za psihologiju Filozofskog fakulteta urađen je profil sredsnjoškolke u Srbiji.

Kako prenosi “Blic», profil  izgleda približno ovako:

 “Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, zapalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni “fejsbuk”. Ivana ne ide ui pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk  i obožava da predveče «izbleji» sa društvom...»

Ona je dokaz da je najveći promašaj našeg društva to što ni devet godina posle demokratskih promena nismo uspeli da prevaziđemo posledice dvodecenijskog nemara i zapuštenosti  i da izgradimo ni jednu kompletno «zdravu» generaciju.

Dok se naša država i mi odrasli bavili i još bavimo  spasavanjem nacije i država, počev  od SFRJ pa sve do sadašnje odbrane Kosova, te globalnim problemima, svetskom krizom, reformama, privatizacijama i tranzicijom, izgleda da smo zapostavili  i zapustili omladinu, iako se svi se zaklinjemo da su nam deca i omladina na prvom mestu- naša budućnost.

edit

Kakav dan!

      Dobih poziv da odem na pres konferenciju Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije pod nazivom "Inkluzija - eksperiment ili strategija ".Kad krenuše, na početku, sa pričom o mokrim čvorovima i fiskulturnim salama (priča koju valjda i vrapci znaju), pokajah se, ali kad dođe red na gospođu defektološkinju, shvatih da je ipak vredelo. Svašta nešto saznah od nje, a kad još pročitah pres materijal koji smo dobili, oči mi se otvoriše. Čuh konačno i ko je taj krivac što se uvodi tamo neka konkluzija*, pardon inkluzija ( *reče čovek koji radi u prosveti). Nećete verovati, ali evo  šta reče juče defektološkinja i ne trepnu. Za sve je ustvari kriv "tamo neki štreber koji je imao prosek deset nula nula, pa nije mogao da uđe u nastavu jer ne može to da radi. Ostaće on na fakultetu, pa će da smisli neki projekat koji će da donese pare". Nisam vernik, ali umalo ne počeh da se krstim i levom i desnom.

Dramski umetnik Čedomir Petrović vs RTS

Lčno se ne bih mešao u sukob narečenog dramskog umetnika i Javnog servisa. Međutim, moje razumevanje bloga, kao oblika internet komunikacije, podrazumeva i komentare.

Zato i samo zato, koristeći pravo autora na blogu b92, postavio sam ovaj post.

Daklem, komentatora radi.

*zemljana, vodena, vazdušna i vatrena Planeta Zemlja ima svoj Dan, 22.04.,  koji su joj odredila njena nestašna, nevaljala i šašava deca – mi, ljudi,  kojima je ona utočište i dom u Univezumu

ili

- kako naša samohrana Mama Zemlja nema nikoga osim nas, a verovatno se često pita „a zašto je to dobro?“ -

Dan Planete Zemlje ustanovljen je da bi bilo moguće bar jednom godišnje zastati, razmisliti, pogledati malo okolo sebe i porazgovarati o tome šta sve radimo ovoj našoj planeti otkad je nastanjujemo. Mi, deca XXI veka, možda ne znamo šta su sve o njoj mislili naši prethodnici u gotovo 60 vekova pisanih ljudskih tragova koje smo ostavljali ili još mnogo duže, čitajući tragove koje je ona sama o sebi nama ostavljala, ali možemo se saglasiti da nam je prva stvar na koju pomislimo danas kad kažemo „Zemlja“ – „ajoj što smo je zagadili, devastirali, ajoj što joj nemilice trošimo resurse, ajoj šta ćemo ostaviti onima koji dolaze posle nas!“.

Potrošiti 100 vekova sticanja znanja da bi se prilično brzo i efikasno „razbucala“ planeta na kojoj smo nastali – zvuči prilično nerazumno. Takvi smo mi ljudi – šašava vrsta. Ali – jedna je Majka Zemlja, pa nas trpi, šta će? Da nas „strese“ sa sebe ne može ( a možda bi joj bilo malko i žao, msleeeeeem, ipak smo njeni :))), može samo da nas upozorava, i ona to čini, računajući da će neko nešto preduzeti u njeno ime, zaštititi je i očuvati za generacije koje dolaze.

O tome je, uglavnom, Dan Planete Zemlje.

Svi, manje više, mislimo da smo pametni. Glupi su oni drugi, a ne mi. Ne sporim. I sam sam takav.

Sa uspehom u profesiji i životu, već je druga stvar. Uspešni su, najčešće oni drugi, a ne mi.

Nije redak slučaj, da je neko od naših poznanika, sa kojim smo sedeli u školskoj klupi i za kojeg sigurno znamo da ga pamet nije krasila, postigao daleko više od nas.

Možda se desilo i vama, ali ja sam na godišnjicama mature uvek padao na teme od iznenađenja - moji najgluplji prijatelji su najdalje dogurali.

Da li ste pročitali vest? Ako niste, pročitajte, pa mi onda recite - kakav osećaj ona u vama izaziva? Bes? Tugu? Nemoć? Gađenje? Krugolina je prošla ceo tobogan pobrojanih emocija.

Tužna sam što se majka devetoro dece još uvek bori za svoj život.

Besna sam što joj lekari nisu ukazali pravovremenu i propisanu pomoć.

Osećam

Najkraće rečeno, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da na lečenje u inostranstvo pošalje šestogodišnjeg Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca. Njegovoj majci su kratko i jasno rekli, usmenim putem, da mu leka nema. Da se tako nešto majci kaže treba biti junak. Ili bar imati srce manje od zrnca peska. Sećate se tog malog Aleksandra o kom sam blog već pisala? [url] http://blog.b92.net/text/23681/BIROKRATIJA-DECU-UBIJA/[/url] E, za tog Aleksandra sada se javnost ponovo u pomoć zove. Jer očito samo javnost može da mu pomogne da preživi.

Nakon pomenutog bloga, Aleksandar je ponovo pozvan na lekarski konzilijum na Banjici. I doktori, eksperti, sa ozbiljnim činovima u medicinskoj nauci, ovaj put u većem broju no prilikom prvog pregleda, su dali mišljenje da Sašu treba poslati u Švajcarsku na pregled, jer srpski lekari su iscrpli svoja znanja i mogućnosti.

Uprkos tome, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da dete pošalje u inostranstvo. Zato što, recimo, RFZO kaže da je glavna bolest koja uzrokuje deformitet Aleksandrove kičme i grudnog koša – nepoznata. Ali u istom dahu RFZO napismeno tvrdi i da je neizlečiva.

 Povodom smrti Patrijarha Pavla

vesti B92

Zaista mislim da je preterano za jednu multietnicku sekularnu drzavu kakva bi trebalo da je Srbija.
 Patrijarh Pavle je zeleo da se povuce sa javne scene s obzirom na zdravstveno stanje ima tome vec godinu dana ali njegova molba nije usvojena.
Srbi vole da slave smrti kaze mi moj prijatelj stranac . Ja uopste ne znam sta se u toj religiskoj posmrtnoj euforiji slavi. Ne umire patrijarh svaki dan, ali  skoro svaki dan moze

Uprkos svim onim pojednostavljenim tumačenjima da je ishod izbora u Hrvatskoj pre svega dokaz jednog zabrinjavajućeg trenda u kome poslednjih godina u Evropi narasta desnica.., tumačenjima u sklopu kojih će se naravno praviti i nekakva paralela između Hrvatske i Srbije, u smislu da je i tamo i ovamo sada na delu družina iz 90-tih godina (s tim što u Hrvatskoj još treba sačekati i skorašnje parlamentarne izbore, čiji se pobednik sada lakše može pogoditi) – u prvom planu ipak ostaje vest da je na čelo Hrvatske došla jedna žena.