Sad svi znamo šta je aklamacija. Kada se svi saglase sa nekim tekstom koji je toliko pun opštih mesta i neodređen da se svi i mogu složiti sa njim. E, pre 3 godine u skupštini UN je prošla još jedna aklamacija. O demokratiji. To je jedan pojam toliko opšti i neodređen da se svi mogu složiti s njim.

Znam da nema ništa gore ovde na blogu nego komentarisanje vesti sa B92, ali nisam mogao da izdržim, kad sam ovo video.

Za one koje mrzi da otvaraju linkove, evo motivacije:

"Turisti koji budu dolazili u Crnu Goru moraće da plate eko-turističku taksu, a moći će da unesu najviše kilogram suve hrane, litar alkoholnog i dva litra bezalkoholnih pića u originalnoj ambalaži, saopštila je portparolka Ministarstva turizma Jelena Paović."

Dakle naše južne komšije (bivše ono drugo oko u glavi) su lude k'o struja - rešili su da osim turizma stimulišu i trgovinu - do poslednjeg turiste.

Već vidim kako Grčka, Bugarska i Turska spremno odgovaraju na ovaj izazov, spuštajući svoje kvote za turističke gepeke na 500, 400 i 250 grama, a tečnost do 100ml, k'i u avionu :)

Je li  vlast od Boga? Ako nije, odakle joj pravo da nam sudi?  Ako  jest, kako moze da pogrijesi? Ako nije, srusicemo je, ako jest slusacemo je. Ako  nije od Boga, sta nas obavezuje da  trpimo nepravde. Ako je od Boga, jesu li to nepravde, ili kazna zbog visih ciljeva? Ako nije, onda je nadamnom i nad tobom, i nad svima nama izvrseno nasilje, i onda smo opet mi krivi sto ga podnosimo.  

  Mesa Selimovic, Dervis i smrt 

 

Ako nekoga zanima kako je pocelo.

 

 tap, tap, tap, tup..ups sorry!!

" Dobro kume oces ti da izubijas ove ljude po    aerodromu ..gledaj malo kako baratas sa tim stapom...."

"Ja da gledam"?, odgovorih pomalo zastajuci u masi putnika koja je ignorisala  moj bijeli stap  sem.... ako ih malcice ne/namjerno   sapletem istim. 

"Pa jebote da ja gledam vozio bi kola ne stap".

"Dobro filozofe.    ajde samo sad da pozurimo  na taj let pa cemo u avionu natanane o ljudima and ljudskim pravima" , odgovorio je moj kum rijesen da ne zakasnimo na let za Beograd.

"Znas", nisam

Nije nepoznato da se u okviru predstojeće rekonstrukcije vlade planira ukidanje resora Ministarstva vera i njegovo premeštanje unutar Ministarstva za državnu i lokalnu samoupravu. Poznato je također da su predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica uputili pismo predsedniku i premijeru Srbije s molbom da se ne ukida resor Ministarstva vera.

Želeo bih ovom prilikom da ukažem na neke razloge zašto bi Vlada trebalo da odustane od ovakve eventualne odluke.

Pre svega, važno je napomenuti ulogu koju religija ima u društvu kao i doprinos koji može da ima u normalizaciji verskih i etničkih odnosa u zemlji i regionu. Crkve i verske zajednice su nezaobilazan faktor u ovim procesima i poseduju veliku odgovornost, prevashodno zbog svoga uticaja u društvu.

Cene ulja su pale. Drastično. Za to treba da zahvalimo kompaniji Viktorija Oil iz Šida koja je uložila novac u novu tehnologiju prerade suncokreta i time dobila fabričku cenu (sa profitom) od 71 din po litru njihovog ulja Iskon i predloženu maloprodajnu cenu od 80 din / litru. I zbog toga, zahvaljujem se u ime svih građana kompaniji Viktorija Oil i ovim im besplatno reklamiram proizvod. Iskon. Ja drugo ulje do daljnjeg kupovati neću. Zašto?

Umesto da, kao i svake godine u letnjem periodu, politički analitičari, kolumnisti, uvodničari, komentatori, glavni urednici i svi poslenici pisane reči, koji iole drže do sebe, odu na zasluženi godišnji odmor, a da Javni servis evropske Srbije, kao i svi TV kanali sa nacionalnim frekvencijama, repriziraju reprize, te da pomoćnici zamenika glavnih urednika i ono malo dežurnih novinara, čekajući da se pojavi Nesi, prekopavaju Srbiju tražeći zlatne poluge Kraljevine Jugoslavije i grob đenerala Draže, leto Gospodnje 2014.  nama, njihovim vernim gledaocima i čitaocima, nudi jednu novu strast i neponovljivo zadovoljstvo: Lov na stranačke doktore nauka. Ovih dana doktori nauka su sa naslovnih strana potisnuli gologuze starlete, svetsko prvenstvo u fudbalu i svadbu Novaka Đokovića, a doktorske disertacije su trenutno čitanija lektira od žitija turbofolk zvezda i najpopularnijih TV voditeljki, dok  dela klasika srpske književnosti nije vredno ni pominjati.

Хоће то тако, свако мало да ослаби млаз из славине. Већ знам шта ми је чинити. Одврнем на крају славине један навој, извадим мрежицу-филтер, олупам оно што се накупило, па сам миран пар недеља. Сваке године заменим целу славину, јер се каменац, тај незаменљиви састојак чесмуше-воде скупља свуда, а не само на филтеру, па се као последица

Automobili su se u talasima parkirali nepropisno na ulasku u kružni tok, a zajapureni „uzorni muževi“ u odelima „za svadbe i svečane prilike“ utrčavali su u obližnju cvećaru da izaberu nešto za svoju dragu.

„Šta biste uzeli?“

„Pa cveće.“

„Koje cveće voli dama? Imamo prekrasne gladiole...“

„Ma nešto za 500-600 dinara, ali da deluje bogato.“

 

Pade mi na pamet da ogromna većina nas veruje da samo jedan dan u godini treba posvetiti svojim suprugama, sestrama i koleginicama i to smatra gestom dobre volje i plemenitosti. Nešto kao metalni novac koji damo Cigančetu kad nam opere prozore dok čekamo zeleno svetlo.

 

 

Zadovoljstvo puta je veliko. Zato i jeste toliko teško ne zastraniti; u nekom trenutku, neodlučnost ume da pokopa nameru da se stigne na kraj. Neodlučnost nas nagoni da ne ostvarimo svoj cilj, da se vrtimo u krug, verujući da je bitno samo da se krećemo, da smo i dalje na putu i šta sve ne, a sve to zbog lenjosti, trenutnog osećaja zadovoljstva i straha. To takođe ima mnogo veze sa činjenicom da postoje ciljevi čije je ostvarenje neuklopivo sa:
Željom za onakvim životom u kojem je izvestan način na koji će se odvijati sutrašnji dan.

Čisto na samom početku da napomenem da se tekst ne bavi izumiranjem stočnog fonda u dragoj nam Srbiji. Krave su u mom selu odavno pocrkale, što zbog totalne neisplativosti čuvanja, što zbog komšijskih kletvi. E, sada ne znam šta je prednjačilo ali u svakom slušaju efekat je isti.

 

Čovek iz mog sela je preminuo pre desetak dana. Nije bio star, 1951. godište. Lekari kažu srce. Selo kaže sve ostalo. Nije govorio sa svojim prvim komšijom i bliskim rođakom, bratom. Razlog? Kao i u celoj Srbiji, međa između imanja. Dotični je za života sazidao kuću čija je streha (ili streja na lokalnom ribničkom) prešla nekih par desetina centimetara u susedovo. Sada kada je umro, nije mogao sa sobom da ponese taj deo "ukradenog" vazdušnog prostora sa njim "na onaj svet". Brat, mu je došao na sahranu i sada su kao super. Sada kad više jednog nema među živima. Šta je bilo potrebno da jedan drugom ranije pruže ruku? Ko to zna, možda neka svota zelenih novčanica, a možda i sama pomisao koliko je sve to glupost i oko čega se svađaju. Što je još gore dvorišta u selu su toliko velika da bi mnogi mogli da pozavide, odokativno 30-40 ari. Da li je u pitanju ljudska pohlepa ili samo klasična srpska tvrdoglavost?