U UK (Engleskoj) sam živeo 3 puta.

Prvi put u ranim osamdesetim, drugi put kad je počeo rat u Jugoslaviji i treći put u drugoj polovini dvehiljaditih.

I živeo bih opet kad bi moja žena prihvatila.

I tako...gledam ovih dana kao Dudini klinci iz dana u dan igraju dobru, čvrstu u odbrani i kolektivnu u napadu, košarku i dobijaju redom sve protivnike u pripremnom periodu...Neki će gunđati da još nisu igrali protiv najvećih favorita, Amera, Španaca i Brazilaca (to su oni što su zadnji put bili dobri još pre 20tak godina, kada je za njih igrao onaj 145-godišnjak, N na kub će bolje znati kako mu je bilo ime), ali oni realni među nama ne prave pritisak da ti momci treba da uzmu medalju, bez obzira što su već prve godine po oformljenju tog tima bili srebrni na Evropskom prvenstvu...Svetsko počinje 28.08

Koliko ovo dugo traje, ko sve u ovome ucestvuje, gde odlaze pare gradjana uplacene za  igru na srecu za koju garantuje drzava, koja ocigledno u toj igri vara i pljacka svoje gradjane i da li ce neko uopste da odgovara ?

 Sada bi svim ucesnicima trebalo da se isplati premija!

Mi žene rođene u drugoj polovini XX veka smo prva generacija žena ikada rođenih, a da su nam unapred bila namenjena prava po kojima smo mogle biti smatrane ljudskim bićima, jednakim pred zakonom kao i muškarci. Hiljadama godina ranije nikome nije palo na pamet da bi to moglo biti tako, da nije normalno da muška polovina čovečanstva smišlja sva pravila, a da se ženska polovina tim pravilima bespogovorno i ćutke povinuje, da tim pravilima služi i da živi svoj jedini život bez prava da se pita i odlučuje sviđa li joj se išta od tog života. Ćuti, slušaj i radi, „ja te 'lebom 'ranim“, tako je bilo.

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Kako da vam kažem, čovek bi očekivao da nas, koji još uvek nismo odlučili da li da glasamo ili ne, ovi odlučni pokušaju da upišu na spisak sigurnih glasova. Ili da nas zamenare, ako smo za zanemarivanje. Jedino što nema nikakve logike jeste da nas vređaju i napadaju.

Ako smo nebitni s obzirom na cifre, onda nema logike da se ovi jaki uopšte bave nama. Ako smo ipak bitni, što se može zaključiti recimo prema raznim Internet prepiskama, onda smo potrebni, a ako ti neko treba onda se zna kako osnovna logika nalaže da se ponašaš prema njemu.

Nego, kada mi neko kaže „glasaj za Tadića da ne bi pobedio Nikolić“ osećam se kao da me neko uhvatio za kosu i zabio mi glavu u kanalizaciju.

U Srbiji su uvek bili cenjeniji glasniji makar i gluplji nego pametni, mudri i nenametljivi.

A što se medijskog pristupa tiče , očito da važi princim ko plati taj klati.

Da je Srbija slušala mudre i tihe a ne galamdžije i demagoge bolje bi prolazila kroz istoriju i balkansku vetrometinu.Srbija se tako opet našla na razmeđu i sa problemima koje je imala u vreme balkanskih ratova tačno pre 100 godina. Juriti ceo jedan vek sopstveni rep i ostajati u prošlosti svakako ne može da bude pohvalno za njenu elitu.Problem naših elita je uvek bio što su mislili da su pametnije od svih predhodnih, da su pametnije od svih uopšte i da sve počinje od njih. Što je najgore, elitama su nacionalni interesi bili samo sredstvo stranačkih i ličnih interesa pa zato niti su se trudile da mnogo uče niti da slušaju mudre ljude kao što su bili recimo

Jovan Cvijić                                  i                    Vojin Dimitrijević.

Šta god ko mislio, a u Evropi to dobro znaju i čak nam otvoreno kažu, da su Srbi najbrojniji narod a Srbija najveća i najznačajnija država na Balkanu i upravo su zainteresovane za dobre odnose u svakom pogledu. Od Srbije se ne traži ni da se ponižava ni saginje, već samo ono što je normalno a što su elite skrivale od naroda.

Pa kada naš premijer kaže da su „upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata počeli da grade novu Evropu, i da u nju danas ne puštaju Srbiju“, a istovremeno rehabilitujemo sopstvene zločince, negiramo njihove zločine u naše ime, kad nam treba ističemo naš doprinos pobedi nad fašizmom, a u Srbiji smo totalno zaboravili one koji su taj doprinos dali već hvalimo neke druge kao mudre, odajemo državnu počast onima koji su hteli Srbiju na Hitlerovoj strani. Ne treba se čuditi apsurdu ako nam Nemačka sada uzvrati notom da se ona odrekla Hitlera a Srbija nije njegovih saveznika, da nemačka svoju vojsku vaspitava na tradicijama onoga ko je poginuo u pokušaju atentata na Hitlera a iz Vojske Srbije je proterano sve što podseća na antifašističku partizansku borbu.

U svakom slučaju,  Dačić je potpuno u pravu kad kaže:"Srbija je u borbi protiv fašizma dala mnogo više nego neke druge države koje su lako postale članice EU, i zaslužila je da bude deo Unije", samo je pitanje zašto se Srbija samoisključuje iz antifašističke koalicije a period NOB potpuno ignoriše.

Dakle, treba malo smanjiti doživljaj i pročitati šta su govorili mudri i pametni Srbi, za ovu priliku evo nekoliko misli Jovana Cvijića i Vojina Dimitrijevića, koje smatram da na skoro identičan način govore o Srbiji onda i danas. Pametnima dovoljno, a onim drugima iaonako koliko im pamet dozvoljava da razumeju.

Jovan Cvijić: "Nije istina da mi moramo pred većim neopravdano popuštati samo zato što smo mala država.

Knjige za leto moraju biti mekih korica, džepnog formata i kratke, ne više od 200 stranica, ali nikako isprazne. Preporučljivo je da se čitaju uz rashlađeno piće u lakoj odeći  ili bez nje na plaži, u parku ili na balkonu.  Za one koji ih nisu čitali, usudio bih se da predložim pet naslova.

Uvazene kolege osecam potrebu da prokomentarisem nedavne dogadjaje na blogu.

Nedovoljno poznavajuci pravila igre na nasem blogu, bez namere, mozda sam povredio osecanja homoseksualne populacije. Nije mi bila namera. Mozda je greska bila sto sam iskljucio mogucnost komentarisanja, ko bi ga znao. Bas sam tada napustao svoju radnu sobu pa nisam zeleo da ima neodgovorenih komentara.

Nadem se da cu iz druge da ubodem zeljenu melodicnost bloga. Naime ideja mi je da koristeci slobodu izrazavanja i ideju  ne ugrozavanja tudjih sloboda izrazim ushicenje jednim segmentom svog zivota.Dakle ponosan sam na sebe sto sam porodican covek, sto imam dva sina i sto mi je zena najpozeljnija osoba koju sam ikada sreo. Voleo bih da i moji sinovi imaju takvu porodicu.

U ovom blogu se ne bih bavio problemaima seksualnih manjina, SOS telefona, Kosova, ozonskom rupom... Ne u ovom blogu.

Svako dobro svima.

"Даница Поповић
Бајка о новом амбијенту

Политичке партије овде постоје док су на власти, док се хране новцем из јавних предузећа и док су у стању да запошљавају своје чланство и симпатизере

Да је сада лето 2011. године, ево шта бисмо читали у новинама: „Заменик председника СНС Александар Вучић каже да је најава департизације још један начин да власт превари народ. Он каже да ће СНС, када дође на власт, свакако деполитизовати јавна предузећа и посао препустити стручњацима.”

И онда дође лето 2012.године, када тај исти СНС одмах по устоличењу поставља своју партијску другарицу за гувернера Народне банке Србије, у РТБ Колубара за директора ставља власника печењаре „Фантазија”, а остала припадајућа места полако дели „докторима магистарских наука”, „пи-ар менаџерима факултета” и осталим стручњацима, од чијих биографија ништа смешније одавно није виђено.

Priča se nastavlja :) ...

Pre svega da čestitamo našim košarkašima što su prvi put posle 6 godina uspeli da se kvalifikuju u četvrtfinale nekog velikog takmičenje (EP, SP, OI). Šta god da se desi večeras i prekosutra ne možemo biti slabiji od 4. mesta.

Od naših igrača najviše su se istakli kapiten Krstić (koji će imati težak posao večeras), Tepić (koji ima ogromno iskustvo u mladim reprezentacijama), Veličković (koji može još bolje), možda je najprijatnije "iznenađenje" Bjelica

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.