Amerikanke su dobile Ruskinje u polufinalu zenskog kosarkaskog turnira. Za neke od lokalnih medija to ce biti dovoljno da prestanu hajku na Beki Hamon, Amerikanku koja igra za rusku reprezentaciju. Ali to nije tema ovog bloga. Ukoliko pogledate sudije ovog meca, zapazicete ime Jasmina Tatic (SRB).

Evo sedim i cekam obracanje direktora CERN-a Roberta Ajmara.

Treba da saopsti sta se desava, ali na zalost to radi na francuskom (neka glupa cernovska logika da naucnici ovde treba da pricaju francuski). Srecom ima slajdove na engleskom pa neke stvari mogu da procitam, a primetila sam i sefa koji prica francuski u publici, pa ce da mi kaze zakljucke ukratko.

Moje skromno poznavanje francuskog za sada shvata da trenutno prica o opstim stvarima.
Posle uvodnih napomena, opisao je uspesan start projekta 10 septembra, kada su sve operacije, od ubrizgavanja snopa,

Massey Hall pre nekog vremena, prelepa u visinu podignuta sala, sa spratovima balkona, odlichne akustike, dupke puna skockanog sveta koji u lakom zamoru cheka. I konachno, odlichan okestar pochinje da przi, tri pantere za pratecim mikrofonima da se mumlajuci ljuljaju u ritmu i pracen reflektorskim svetlom na kraju, na scenu stupa malo povijeni, procelavi chichica u savrshenom odelu, koga niko u prvom momentu ne prepoznaje. A onda se prolomio taj glas zbog koga su svi i doshli i rasparao ceo prostor, koji je nastavio tako otvoren da odzvanja do kraja koncerta.

Redjali su se hitovi, bronzirane

 biti KRITICAN nije vise drustveno prihvatljivo...

da l je to dobro ili....?

Pojedini gej aktivisti vole mnogo da kukaju. Takve ih je bog stvorio. Kukaju, leleču i nariču. Istina da situacija nije ni malo ružičasta, ali lično nisam u fazonu da postanem narikača i otimam 'leb od usta Ženama u crnom. Još davno sam odlučio da želim da imam drugačiji, optimističniji stav i da tražim pozitivne i lepe stvari koje se dešavaju oko nas i da ih slavim i osnažujem.

Tako je nastala i ideja za Optimist zidni kalendar za 2013. godinu koji nosi naslov Budućnost:

„Sve je crno oko mene" je stav prosečne LGBT osobe u Srbiji i taj stav je uzrokovan homofobijom u društvu, čestim govorom mržnje u medijima i na internetu, zabranama Parade ponosa, nasiljem nad LGBT osobama, diskriminacijom, ponižavanjem, vređanjem, omalovažavanjem, nereagovanjem i ne uzimanjem u zaštitu... i razumljivo je da je takav stav prisutan, ali praktično gledano da li je to produktivno? Da li to uljuljkivanje u ulogu žrtve, melanholiju i depresiju pomaže da se problem reši ili ga samo još više produbljuje. Šta god da kažemo negativno o odnosu Srbije prema LGBT pitanju u određenom procentu bićemo u pravu, ali bez obzira na sve to, u Srbiji se dešavaju jako pozitivne i lepe stvari, a koje su vezane za LGBT egzistenciju i zajednicu. Ovaj kalendar ima za cilj da vas upozna ili podseti na važne događaje koji su doprineli toleranciji, osnaživanju i većoj vidljivosti LGBT populacije, i da s njima na umu krenemo u optimističnu budućnost i još bolju 2013. godinu.

Zdravko Čolić i ja smo ušli u studio i snimamo novi hit, koji će se uskoro naći pred srpskom publikom. 

Godine su prošle pune muka,
Vršili se zločini nijemo,
Ili s pjesmom umesto jauka,
Gospodaru Vučiću mi ti se kunemo.

Bilbordi se šire na sve strane,
sad Beograd na vodi svi slavimo,
Al' velike pamtićemo makete,
Gospodaru Vučiću mi ti se kunemo.

Narod silazi na obale naše,
u vodu da skače smjelo.
Naše pesme protivnici neka se plaše 
Gospodaru Vučiću mi ti se kunemo.

Dok mesec polako skriva svoje lice, ja otkrivam suze, koje bez moje dozvole polako traze svoj put niz moje obraze, i kapaju u moje srce. Moja bol i mesec kao da su urotu napravili, a ja, nemocna da im se oduprem reci cu ti, bas kao i onu noc kad si me zaprosio "Jos sutra bicu tu, a za dalje ... samo nebo nam je granica".

Jedna prica za laku noc svim nasim klincima 

Jednog majskog jutra visoko na nebu letela su dva oblaka. Okupani sunčevim zracima lagano su klizili nebom, jedan putujući sa severa, a drugi sa juga.

Severni oblak je bio veliki, siv i namrgođeni deka, koji je od težine kišnih kapi sporo jezdio svojom stranom neba, potpuno sam. Drugi oblaci su ga se plašili, a kružila je priča da su ga zvezde jedne noći videle kako je uz tresak i munje pojeo par oblačića koji su se usudili da mu priđu. Kada bi zagrmeo,

Mislim da dobar deo vas zna da se tog datuma obelezama medjunarodni dan osoba sa hendikepom/invaliditetom, koji se obelezava od 1982. godine, kada je Generalna skupstina UN usvojila Svetski akcioni program koji se odnosi na osobe sa invaliditetom. Tada je komitet UN za ljudska prava pozvao zemlje clanice da obelezavaju ovaj dan sa ciljem postizanja punog ijednakog uzivanja ljudskih prava i ucesca osoba sa invaliditetom u drustvenom zivotu. Smatra se

Juce sam slagala ormar. Moram da priznam da to nije nesto sto bas cesto radim, vise sam sklona principu: otvori-izvuci sto ti treba-ostavi sto imas-zatvori.

Medjutim, kad sve vec ode predaleko, osmelim se na operaciju "zavedi reda u ormaru". Ipak, ono o cemu zelim da vam pisem nije koliko cesto slazete ormar vec sasvim nesto drugo. Naime, dok sam slagala komad po komad odece, kroz glavu su mi prolazile misli. Ma kakve misli, cele price. Svaki komad je imao neku svoju istoriju. Kad i gde sam to kupila, ili sam ga dobila, pa od koga sam dobila, kojim povodom i tako redom. Setim se prilika u kojima sam nesto nosila, i svega sto se tada desilo.

Of course, this set the wheels spinning. It does not take much, admittedly, but spinning they were set nevertheless.

He was referring to the Great Blic List of 50 Most Powerful Foreigners – published today – from which my humble foreignness was inconspicuously absent. In reality, the lists that I could hope to be on would be more like

List of 50 Bald People

List of 50 Big-Mouthed Complainers

List of 50 Inconsistent Bloggists

List of 50 Foreign Curmudgeons

List of 50 People who Really Do Not Belong on a List of 50 People Published in the Press

The cows around town, on Trg Republike, on Knez Mihajlova, generally mind their own business. They accost no one for theatre subscriptions, tissues, or wilted flowers. They do not ask the time or directions to Delta City. They look straight ahead into their forward progression or innocuously feed on the weeds growing from cracks in the paving.

I find myself thinking in quips and quotes and bons mots. I am unable to sustain a thought for more than about three seconds before looking for new sensory inputs. I am deathly afraid that I may lose my train of thought and not even be able to finish this blog post. I might substitute a YouTube video instead. I might just encapsulate the whole thing in a three word sentence.

Facebook is slowly robbing me of my already challenged attention span.