Galerija poklon zbirke Rajka Mamuzića

u Novom Sadu (ul. Vase Stajića 1)

12. oktobar (19 h) - 8. novembar 2011.

Autor i kustos: Nebojša Milenković

 

Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja - shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl.

 J. Radić, Slika 2001.

Kada su mu roditelji saopštili kako više nisu u mogućnosti da ga izdržavaju, Danil Ivanovič odlučio je da se zaposli. S obzirom da je voleo umetnost, pomislio je da bi bilo najbolje da postane kustos u Muzeju.

Pošto mu je bilo usput, svratio je kod direktora Ermitaža, inače porodičnog prijatelja, i detaljno mu izložio svoju nameru. Direktor Muzeja pažljivo je saslušao Danila Ivanoviča,

─ Danil Ivanovič uopšte nije voleo seks.

─ Danil Ivanovič bio je potpuno zavisan o seksu.

─ Danil Ivanovič nije mrzeo seks.

─ Danil Ivanovič o seksu nije imao jasno definisan stav.

─ Danil Ivanovič naprosto je obožavao seks!

 

Roman "ISLEDNIK"  Dragana Velikića biće promovisan sutra u 19 časova Itaka Art Centru u Inđiji.

Pored autora, Dragana Velikića, o knjizi govore:

Novi Nebojša Milenković, istoričar umetnosti  

i Nikita Milivojević, reditelj.

 

Međunarodni umetnički centar „Itaka“ osnovan je 2010. godine sa idejom da se ponudi alternativni model postojećoj umetničkoj produkciji u našoj zemlji. U pitanju je inicijativa Nikite Milivojevića koji bira da deo svog edukativnog i umetničkog rada nastavi u Inđiji.

U serijalu "Kritika na delu" govorim o upravo završenom 56. Oktobarskom salonu u Beogradu, izložbi "Ljubavni zanos" kustosa Dejvida Eliota

 

 

Nebojša Milenković, "Savršen antitalenat za sreću", Erotsko psihološki triler, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021.

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

Da li je moguće rekonstruisati razgovor koji niko nije čuo, a oba učesnika su odavno napustili ovaj svet, pritom su njihova sećanja na taj dijalog, prema onom što je zabeleženo, oprečna? Može se pokušati, ali bez ikakvih garancija na uspeh. Potrebno je izdvojiti i analizirati činjenice koje prethode događaju, karakterne osobine i motive učesnika, okolnosti i posledice, a zatim postaviti prava pitanja i na kraju ponuditi moguće, a verovatne odgovore.

Portland was now the home of the World Planning Center, the chief agency of the supranational Federation of Peoples. Portland was, as the souvenir postcards said, the Capital of the Planet. Its population was two million. The whole downtown area was full of giant WPC buildings, none more than twelve years old, all carefully planned, surrounded by green parks and tree-lined malls. Thousands of people, most of them Fed-peep or WPC employees, filled those malls; parties of tourists from Ulan Bator and Santiago de Chile filed past, heads tilted back, listening to their ear-button guides. It was a lively and imposing spectacle – the great, handsome buildings, the tended lawns, the well-dressed crowds. (Ursula K. Le Guin: The Lathe of Heaven)

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

The paradox of identity politics, in short, is that one needs an identity in order to feel free to get rid of it. (Terry Eagleton: The Idea of Culture, Oxford: Blackwell Publishers, 2000, str. 66)

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

Please follow the link. Thank you for your donations that will go to less privileged ones. 

 https://www.facebook.com/ana.pokrajac.9/posts/1224738264213238

Eto dogodilo se i to. Vlada Srbije je i "zvanično" imenovala šefa tima za pregovore sa Prištinom. Ma kako sve to izgledalo danas, krajem januara 2011. godine, nešto se ipak pomera u tom odnosu. Mislim na odnos establišmenta u Beogradu i Prištini. Oni koji žive na Kosovu teško da to mogu osetiti. Naravno, Beograd smatra da je u prednosti, kao i Priština. Lingvističko-terminološke rasprave o tome da li se radi o "pregovorima" ili "razgovorima", da li su učesnici Beograd i Priština ili Kosovo i Srbija ili, pak, Srbi i Albanci, sva je prilika da će okupirati medije i političare u narednim nedeljama, možda i mesecima. Deluje kao da niko nije spreman da se uhvati u koštac sa pravim problemima. Onim koji muče ljude koji žive na pomenutoj teritoriji, severu i ostalim delovima Kosova.

Novogodišnji praznici su vreme kada se ljudi sreću. Pijuckaju, neki jedu neki žderu, ispiraju usta politikom ili poznatima i kao se zabavljaju... Dvadesetak prazničnih dana prošlo je i u takvim pričama. Zašto je 2012. godina postojeća samo u kalendaru i šta očekujemo, obično su glavne teme. Želimo jedni drugima dobro zdravlje i da 2013. najzad počne.