L E T NJ E S I T N I C E

Subota - 10. dan

Nismo doruckovale i zurimo ovog jutra da krenemo ranije, imamo ambiciozne planove. Kisa je stala i izgleda kao da ce danas biti najsuncaniji dan otkad smo pristigle. Prvo Marché des Batignolles u 17-om arondismanu, jedan od brojnih marketa u Parizu (ima ih 80). Uz piknik u pariskom parku, poseta pariskom marketu tj. pijaci je jedna od onih stvari koju nikako ne treba propustiti, pise svuda. Svaki ima nesto po cemu se razlikuje od ostalih, radno vreme i dane poslovanja, sa krovom ili na otvorenom, na ulici, pod uzdignutim tracnicama metroa...ali zajednicko im je da nijedan nije otvoren ponedeljkom. Zvuci kao da ponedeljkom ljudi odmore od drugih ljudi, articoka, zemlje, sunca, gravitacije

Nedavno je beogradska publika imala priliku da vidi gašenje mladog života i nastanak legende. Ejmi Vajnhaus je iz Beograda otišla direktno u klub večnih koji nosi naziv „27".

„Klub 27" ili „27 zauvek" tužna je lista velikana muzike koji su tragično skončali u svojoj dvadeset sedmoj godini. Istina je da ljudi umiru svakodnevno, pa i muzičari koji su imali snažan uticaj na generacije, ali upadljivo je velika koincidencija da šest superstarova rokenrola i soula okonča svoj život baš u 27. godini.

Džimi Hendriks, čije su deonice na električnoj gitari terale publiku u ekstazu, Dženis Džoplin, koja je specifičnim glasom postala mera vremena u kome je živela, Kurt Kobejn, koji je oformio potpuno novi alternativni pravac roka, Džim Morison, čiji su tekstovi pamćeni kao mantra. U tom klubu je i Brajan Džons, gitarista i jedan od osnivača najvećeg rok benda svih vremena Rolingstons. Najnoviji član „dvadesetsedmice", gospođa Soul Mjuzik ili Ejmi Vajnhaus, kao kometa je sagorela naočigled beogradske publike i još više učvrstila mit o mladim muzičarima koji su na neki način promenili svet, a otišli s njega baš u dvadeset sedmoj.

 

 u kraljevstvu erindol, na veliki praznik beltejn, kada se sreću
svetlost i tama, vile imaju posebnu moć.

 trideset godina od smrti klausa nomija obeležava se u petak
u domu omladine beograda filmom the nomi song.
ulaz je besplatan

Građanin je sedeći u kafeu ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, nazirao je tri spirale u raznim bojama, polazile su od lakta a pri ramenu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana. Zna da je tattoo iskaz sopstvenog stava, beleg i poruka, znak na koži kojim se prezentuje, za sebe ili okolinu, lični stav izrečen svojim, autentičnim jezikom, nešto sasvim intimno ali kad se nađe na mestu koje okolina može da osmotri onda je poruka ipak javna i intimu iznosi u gradski prostor. Poruka tako ispisana, nacrtana ili prilepljena na koži ljudskog tela je samoobeležavanje, potčinjavanje nečemu, podsećanje i beleženje sećanja, skladištenje uspomena, slanje poruke i iskazivanje poštovanja nekome ili nečemu što je označilo važan događaj iz životnog iskustva.

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

 

 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 

 

 

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

Ama, čemu tolika graja oko ekonomije ... eto lakog i održivog rešenja sa lokalnim kadrovima što letuckaju ... 

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak tamo do velikih voda. U Beogradu ima toga, sa svih strana dopiru koloseci, sve te šine dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

Sa obzirom na krizu i nemanje svega i svačega a pravoslavlje zahteva repete dočeka nove godine po arheološkom kalendaru država je savesno i odgovorno i ažurno angažovala čuvenog madjoničara Šarla da obezbedi pučanstvu provijant  za dočekivanje i tako to ... i poručila: ... sretno narode i časna reč biće bolje, do kraja godine a možda i sledeće ili već neke, samo budite strpljivi ... uostalom, ako nama baš ne uspe ... ŠARLO je uvek tu za vas ...

U vezi sa prvom slikicom u nastavku gledanja javiše mi maločas … ako se sledi poruka EU, ona o prilježnom radu, do kraja stoleća iz rupe koja je vrednoćom i samopregorom glavara iskopana izaći će na videlo cilj njihovog truda … pa eto ilustracija uzete iz budućnosti …