Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

Foto: Mira Zdjelar

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

Please follow the link. Thank you for your donations that will go to less privileged ones. 

 https://www.facebook.com/ana.pokrajac.9/posts/1224738264213238

Eto dogodilo se i to. Vlada Srbije je i "zvanično" imenovala šefa tima za pregovore sa Prištinom. Ma kako sve to izgledalo danas, krajem januara 2011. godine, nešto se ipak pomera u tom odnosu. Mislim na odnos establišmenta u Beogradu i Prištini. Oni koji žive na Kosovu teško da to mogu osetiti. Naravno, Beograd smatra da je u prednosti, kao i Priština. Lingvističko-terminološke rasprave o tome da li se radi o "pregovorima" ili "razgovorima", da li su učesnici Beograd i Priština ili Kosovo i Srbija ili, pak, Srbi i Albanci, sva je prilika da će okupirati medije i političare u narednim nedeljama, možda i mesecima. Deluje kao da niko nije spreman da se uhvati u koštac sa pravim problemima. Onim koji muče ljude koji žive na pomenutoj teritoriji, severu i ostalim delovima Kosova.

Novogodišnji praznici su vreme kada se ljudi sreću. Pijuckaju, neki jedu neki žderu, ispiraju usta politikom ili poznatima i kao se zabavljaju... Dvadesetak prazničnih dana prošlo je i u takvim pričama. Zašto je 2012. godina postojeća samo u kalendaru i šta očekujemo, obično su glavne teme. Želimo jedni drugima dobro zdravlje i da 2013. najzad počne.

Prijatelju,

Ne vidim drugi način da ti o ovome govorim osim u ovom obliku. U obliku prepiske kakvu smo, samo u pojedinim periodima naših života, vodili. Da budemo precizni , o prepisci se i radi. O 'ličnim pismima koja bi trebalo da pripadaju svima'.

Godinama sam prijateljima prepričavao jedan tekst iz novina (Ekspres politika , mislim da se rubrika zvala 'Priče iz sudnice). 'Filmska' priča. Možda više pozorišna, rekao bih.

Priču sam napisao zamišljajući Glogovca u glavnoj ulozi. Likove zamišljam na osnovu ljudi koje srećem, koje gledam. Žao mi je što nisam bio bolji pisac i što ovaj tekst nije došao do pozorišta u kojem bi on bio Ilija.

Neću se praviti da razumem kako funkcionišu i šire se virusi. Vidim šta prave. Dovoljno mi je. Neću ni da se pravim da znam kakve mere je potrebno preduzeti da se virusi ne bi širili u društvu ili makar da se njihovo širenje smanji. Iskustvo drugih pokazuje kako mere rade. I poštujem te mere. Da li su mere dobre dovoljne, dobre, pravovremene drugo je pitanje. I neću da se pravim da znam kakve bi bile idealne.

sve objasnjeno gde zivimo i koje su vrednosti na ceni.

Jutro

PESME & SLIKA

Pismo za Džonija