Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.

Prva pristigla priča na temu Moj prvi rođendan nalazi se, od danas, na našem blogu.
Naslov priče je:

1. Nikolinin prvi rođendan

Glasanje se vrši davanjem preporuka (klinkom na oznaku PREPORUČI) u komenataru priče.
Glasanje je otvorenu u naredna 72 sata.

Zainteresovani mogu slati priče do kraja meseca na imejl: maminaprica@bitkazabebe.rs

Najmamina priča u mesecu maju ulazi u svoju završnicu.

Danas objavljujemo dve priče:

1. Prvi rođendan Lanin
2. Nadin divan dan

Glasanje se vrši davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u komentaru priče).
Glasanje je otvoreno 72 sata od postavljanja na blog.

„Oni poseduju neverovatnu snagu! Oni čine da poželiš da zaigraš valcer sa njima, lica prepunog suza. Oni te vode do smiraja dana kada tuga nestaje i samba navire u mozgu. To je njihov šarm, njihova prepoznatljiva nalepnica, unatraške ispisna pravila koja teraju igru našeg vremena od površnosti, i daruju joj sadržaj". Ovu su reči jedne pozorišne, odnosno plesne kritičarke švajcarskog magazina Le Temps. Govori se o plesnoj trupi Alias.

Aleksander Ekman je danas jedan od najtraženijih koreografa u svetu.  Rođen je 1984. godine u Stokholmu. Učio je školu i dobio svoj prvi angažman u Baletu Opere u Stokholmu, a zatim otišao u Holandski plesni teatar, pa u švedski Kulberg balet...

Odličan igrač, bio je u fokusu najboljih koreografa, poput Jiržija Kilijana, Matsa Eka, Hansa Van Manena... A onda, sa samo 23 godine, u punoj igračkoj formi, odlučio je da prekine da igra!

Držeći se mojih tema, poželeh da skrenem pažnju na jednog koreografa. Po mnogima najveća zvezda britanske i svetske plesne scene, a svakako najnagrađivaniji plesni stvaralac u vremenu našem, Akram Kan, partner Žulijet Binoš i Silvi Gilem, saradnik Aniš Kapor i Kajli Minog, poželeo je da predstavi

odlomak iz rukopisa ''Brodolom Filipa Gradinskog''

Pa, dobro, jesi li ti normalan? Kakve ti to ideje padaju na pamet, da mi je samo znati? Iz kog skrivenog ugla svog otupelog mozga uspevaš da izvlačiš takve gluposti? Iz kakve, bolje reći, pomrčine svog otupelog mozga, da mi je znati, samo izvlačiš sve te gluposti, koje ti nedeljama, ako ne i mesecima unazad naviru kao gliste posle kiše, i koje, isključivo zaslugom svoje čvrste volje, uspevaš da vratiš u zemlju, hoću reći - mozak? Skoro ti je četrdeset godina a ponašaš se krajnje infantilno. Piši

Gost autor ;   Ranko Pivljanin 

 M.Bećkoviću

Plaha reko u tom kanjonu dubokom

Možeš li šta vodom surim liticama

Što se u visini hvališu pticama

Da oduvek tvojim upravljaju tokom.

Zvezdo, što te sunce u zoru nadjača

Oplakuješ li sudbinu u tmini

Il nalaziš utehu gore u visini

Iznad zle zavisti, iznad svakog plača.

Srce, grudvo krvi okovana telom

Znaš li kome, čemu silnu snagu davaš

I dok, pumpajući vene, malaksavaš

Čezneš

DNEVNIK

Mart 2020.

Danas sam raskinula sa dečkom. U stvari ne znam ko je sa kim raskinuo. Rekao je da ne možemo više zajedno i da ga presingujem. Ja sam mu rekla da je dosadan i da smara.

Mami nisam rekla,znam šta će da kaže.-Ne paniči pomiriće te se.

Tati nisam rekla jer on misli da sam još uvek njegova mala devojčica koja sa društvom bleji u parkiću i vraća se kući sa prvim mrakom.

Sa drugaricama se dopisujem preko vibera. Kažu da se pojavio neki novi virus.

 Pogledajte pricu o Zoranu Milanovicu, velikom borcu.

http://www.youtube.com/watch?v=vtavTt9vmNA