Ili svakom parada: jednima pederi, drugima tenkovi

Elem, seća li se neko šta to beše „Haški tribunal? Da, to je bila ona grdna stena što je Srbiju delila od Evropske unije i svetle budućnosti.  To, samo to i ništa drugo do to. Nema drugih uslova, nema dodatnih uslova, nema skrivenih uslova. Ponavljali komesari, ambasadori, predstavnici, a za njima horovi naših političara. Samo da se pošalje i osudi cela zločinačka Vlada, Generalštab, rukovodstvo policije. Još Milošević, još Karadžić, još Mladić, još Hadžić.

3, 2, 1 -  i... Trt! Ne stigosmo ni da odahnemo kad - Kosovo. 

Naravno, ružno bi bilo pomisliti da je to neka ucena i da naši prijatelji na taj način pokušavaju da pocepaju ili ponize našu zemlju. Ne, naravno. No se za svaku zemlju u toj harmoničnoj zajednici naroda i država mora znati gde su joj granice i dokle joj suverenitet seže. A Srbija, eto, ne seže dokle njen ustav kaže, niti rezolucija UN. nego dokle kaže Vašington, direktno ili preko čauša.

No čemu ovaj i ovakav uvod kad je tema sasvim drugo nešto?

Šešelj: Radikali u koaliciji sa SNS na beogradskim i lokalnim izborima.

--- ili o anonimnosti na blogu

Korišćenje nadimka ili pseudonima u komunikaciji na internetu stara je tema, mnogo puta i na mnogo načina istraživana, analizirana, opisivana. No ovo nije blog o anionimnosti na internetu. Moja pretencioznost ne ide tako daleko. Ovo je blog o anonimnosti na blogu.  

Kratka studija slučaja Krstić i slučaja Brajović.

Već izvesno vreme anonimnost blogera tema je koju ova dva blogera često pominju u negativnom kontekstu. Pošto izrazito ne podnosim sakrivanje iza šupljih aluzija – neću govoriti o nekim tamo blogerima. To su Nebojša Krstić i Predrag Brajović. I o anonimnosti svako iz svojih razloga i svako na svoj način, a uopšte ne sumnjam da će nam i ovde ponoviti svoje argumente.

Al opet, ko zna zašto je to dobro.

... ili cisto da se i ja malo nalupetam na izandjalu temu...

Nije uopste vazno kako ce se zavrsiti ovo zezanje oko Ukrajine. Nije ni prvi ni poslednji put da se "narod" digne protiv vlasti (spontano ili ne), da se "vlast" sklanja u Rusiju (principijelno ili ne) i da se Rusija ponasa kao uvredjeni bully u skolskom dvoristu.

Uopste me ne interesuje da ulazim u analizu ukrajinske (bivse?) opozicije i ko je sta tamo, sta ko hoce, ko koga kontrolise (spolja ili izvana), ko, kako, i zasto je organizovao demonstracije, da li su se one spontano ili ne pretvorile u revoluciju, i da li ce na kraju ta revolucija pojesti svoju decu ili ne.

        da li jedna ovakva pilula može i treba da se prodaje u slobodnoj prodaji, bez lekarskog recepta, maloletnim devojčicama koje su sinoć pristale na opciju -bez kondoma ćemo ili koje nisu sigurne da su sračunale kako treba plodne dane ili  koje su previše popile da bi se sećale.. Možda sve ovo zvuči prevše dramatično, a možda i ne..

Mislim da, bez imalo pardona, tzv. rijaliti „Parovi" treba da se zabrani, jer taj polusvet koji se tamo pući, krivi i prenemaže treba da se skloni iz medija i protera u mrak gde i pripada. Ako već ti džiberi i džiberke ne mogu da se sklone iz medija zbog tipično naših sentimentalnosti prema svakom obliku džiberluka, onda makar treba da se pomere u neki termin iza ponoći, što znači da bi opet bili u mraku. Samo neka ih sve skupa nosi đavo i neka se sklone iz prajm-tajma i sa svetla dana. Bio bi to suštinski reformski akt, važniji od, na primer, uvođenja eura u Srbiju ili od donošenja novog ustava o kome se, eto, ovih dana zdušno ćakula po čaršiji. Jer dok je tih „Parova", onako nakaradnih i nakrivo nasađenih, neće nam valjati ni jedna valuta i ni jedan ustav nam neće biti potaman. Mislite da preterujem?

Pre devet godina, jedanaestog devetog 2001. dogodio se događaj koji je potresao svet.

84 godine ranije, 1917, s jeseni takođe, ali oktobra i novembra, dogodila se ruska revolucija koju je američki novinar Džon Rid opisao 1919 u knjizi "Deset dana koji su potresli svet". Naslov te knjige je sjajno izabran i može se primeniti na priličan broj događaja izazvanih ljudskom namerom, ljudskim planom i ljudskom rukom.

Ta dva događaja, inače,  imaju malo toga zajedničkog (ako uopšte išta imaju) osim te jedne jedine, najznačajnije osobine - temeljito su protresli naš svet i oblikovali istoriju za jednu celu ljudsku generaciju, ako ne i mnogo dalekosežnije.

           edit: Beleške iz Perua (2) - Mario Vargas Ljosa

Da li bi iko trebalo da se zabrine nad činjenicom da je Stiv Benon zainteresovan za ishod narednih EU parlamentarnih izbora. I da li bi još više trebalo da brine to što se Stiv zalaže za ukrupnjavanje i jačanje evropske desnice (inače Benon je bio manje-više prvi čovek Trampove pobedničke predsedničke kampanje, kao i njegov bliski saradnik i savetnik, bivši doduše). Sad bilo da g. Stiv priča u svoje lično ime ili u ime nekih novih, starih ili ko zna kojih već sve ne poslodavaca, ostaje pitanje kako (posebno u vremenima u kojima Ameriku, između ostalog, trese i afera vezano za uticaj Rusije na njihove izbore) jedna SAD interesna grupa, koja god i kakva god bila, može tako otvoreno da utiče na ishod evropskih izbora. Uz drugo, možda još i važnije pitanje – zbog čega druže Benone baš desnica.

Za crnogorske izbore smo onomad napravili kvalitetnu diskusiju, na blogu koji sam napisao iznenađen velikim brojem izašlih od samog jutra.

I danas vidimo da svi odreda javljaju i slikaju gužve na srpskim biralištima, te i podaci o izlaznosti pokazuju odličnu izlaznost. A svi znamo da na veliku izlaznost sve procene mogu da budu vrlo nepouzdane.

Velika tajna je Srbija danas. Nedokučiva, neopisiva bilo kojom umetničkom formom. Možda bi neka hermetičnija slika mogla da je dočara, ali samo ako se dovoljno dugo i duboko zagledaš, pa ove naše živote sam u nju nekako isprojektuješ. Malo bi tu bilo maestrove zasluge. Ispisati ovo što živimo u jednom romanu, pesmi, drami ili eseju nemoguće je zbog kompleksnosti, žitkosti i dubine blata iznad čije površine pokušavamo da se održimo. Živimo loše po svakom merljivom parametru, a nadu u bolje za naših života vide još samo dirljivo naivni optimisti.

Ratne ludake, kojima

Karl Hajnrih Marks već dugo ne visi po zidovima učionica srpskih škola. Novi sveci danas krase te oronule zidove, ali oni koje smo naizgled odbacili još dugo će živeti u jungovskim arhetipima srpskog bića.

Dobri stari Marks svet je video kao borbu neprestanu između tlačitelja i potlačenih. Tlačiteljem je bivao onaj koji je u svojim rukama držao "sredstva za proizvodnju", a potlačeni je koru hleba morao da zaradi kod svog tlačitelja - u osvit civilizacije kao rob, kasnije kao kmet i, konačno, kao radnik. Podela jasna i jednostavna. Srce lako bira stranu. 

Stvari se, međutim, prilično komplikuju u postpetooktobarskoj Srbiji, i bogami bi se nad savremenom srpskom klasnom podelom itekako zamislili i Karl Hajnrih Marks i drugar mu Fridrih Engels.