selidba je, pričaju, jedan od najvećih stresova, negde iza gubitna najbližih, a mrtva je trka je li za krhki nervni sustav grđe seliti se ili slomiti kičmu... nosiš svoje stvari kolima, kamionom, vozilom saniteta (kao ja iz gračanice) nosiš ih u rukama, bacaš usput sve što ti zaliči da je nepotrebno, postavljaš sebi suštinska pitanja o smislu života, misliš se šta li je to jedino bitno i prevashodno, onda shvatiš da nije ništa, sem da eventualno osvaneš živ posle svega, a ni to kad bolje razmisliš, onda se kao negde smestiš, sređuješ neki stan, hodaš po stanu, kao navikavaš

 Dragi moji,  s ponosom  (al baš s ponosom)  pozivam Vas na promociju  u  Kralja Petra 71(u bgd), u utorak, 30og novembra od 19 do 22h. Dozvoljeno je (kao što ste naslutili iz naslova): 1. pušenje; 2. naručivanje pića; 3. naravno kašnjenje; 4. potpuno ignorisanje promovisanog te ispijanje kafa i ostalih pića (ignorisanje filma i uživanje u nakitu, ignorisanje nakita i filma zajedno i vođenje razgovora koji veze s programom nemaju, uživanje u zapitkivanju priređivačice knjige tj mene; 5.  alkohol (uz garanciju da Vam niko neće brojati čaše)... i šta još beše?

„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“

Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.

Ovo je jedan krajnje nostalgičan i sentimentalan blog u kome, sem u ovom pasusu, nema ni pomena od rajfešlusa, nitni, ni čičak traka.

Ali, zato ima puno dugmića. Onih sa dve ili četiri rupice, najrazličitijih veličina, boja i oblika.

I puno setnih osmeha.

Nemo' posle da mi se neko žali kako ga/je nisam upozorila!

Meni ne bi bilo ni na kraj pameti da pišem ovaj tekst da slučajno, jutros, ne naleteh na njega.

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Mijat Lakićević u novom blogu na Klikerima priča o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Svima je jasno da je zakon promenjen zbog stranog kapitala. I u svakoj drugoj oblasti to uvaljivanje roga za sveću (zakona za pare) bi se tretiralo kao oportuno, ne i nužno loše ponašanje onih na vlasti.  

U poljoprivredi stvari stoje malo drugačije. Uvek neke polemike.

Osovina po kojoj se ljudi dele je sasvim bazična i trivijalna. Svodi se na pitanje: prihvatamo ili ne prihvatamo strance da nam upravljaju prirodnim resursima? interesna

Sadašnji gradonačelnik Kragujevca je rekao: „Ja, recimo, smatram da kulturu ne smete da pipnete!”. Neki njegovi sugrađani smatraju da kulturu smeju da pipnu, naročito kada se radi o „kulturi” od bronze. I baš je pipaju, i kad je dobro ispipaju i kad uklone sve veze „kulture” sa postamentom, postoljem, ležištem u koje je smeštena, oni je takvu – odnesu. Kultura za sve.

"INSAJDER- PATRIOTSKA PLJAČKA"

Nakon godinu dana ozbiljnog istraživačkog rada redakcije Insajder - B92 saznali smo za beskrajne malverazacije sa novcem koji je Vlada Srbije svesrdno slala na Kosovo i Metohiju sa ciljem da koliko toliko, stvori relativno pristojan ambijent za naše sunarodnike koji žive „dole" i kojima je problem sve: od materijalne egzistencije i krova nad glavom do putovanja Pokrajinom i ispoljavanja elementarne nacionalne pripadnosti ...

Dakle... moram priznati da nisam pročitao puno Kaporovih knjiga. Ne mrzi me da nabrojim: „Una“, „Samac“, „Putopis kroz biografiju“i „Dragi naši“. Za listing naslova koje je on napisao, ovo je ništa. A dosta njih bi reklo da neću puno propustiti i da preskočim ostale, da se dosta ponavlja ili pak da su i te četiri previše; da je on urban pisac, ali za naše mame i bake. I te četiri sam poprilično davno pročitao. Moram da priznam „matorcu u džinsu“ da je smislio, po meni fantastičnu frazu za muvanje, iliti pick-up phrase – „kad sam je video, sat mi je stao“.

Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) pokreće od 16. juna na svojoj internet stranici „VIP kolumnu o održivom razvoju jugoistočne Evrope“, rubriku o razvojnim šansama Srbije i regiona, koje se pružaju u okviru koncepta održivog razvoja.

 U većini zemalja u razvoju ili u tranziciji, često se misli da će brži privredni rast sam po sebi ostvarivati ključne razvojne ciljeve, što je naprosto netačno. Krenimo od osnovnog pojma.

I onda mi on reče

- Ja sam 4 godine bio u HOS-u

Sipao nam je obojici po dva prsta rakije i uzdahno dok je seo.

- Ja, od kada pratim politiku, poklonik sam Šešelja.

Otpih gutljaj, otpi i on. Nismo se kucnuli.

 Muk.

- I, šta nam je sada činiti – upita on pogledavši me.

Suviše naboran za svojih 50 godina. Verovatno to on misli za mojih 38.

 Muk.

Autor: Miljen Kreka Kljaković

Verovatno bi mnogi pomislili da je sve ovo neka fotomontaža, da je ovo kompjuterska animacija, a mozda i obična laž!!! Na žalost, to je stvarnost i istina koja je sakrivena od očiju javnosti, verovatno i od odgovornih osoba, a dešava se u zadnjem dvorištu, gle čuda, baš, Veterinarskog fakulteta u Beogradu, iza zgrade prijemne ambulante za INTERNU MEDICINU.

Na skrivenom mestu, u katastrofalnim uslovima, preživljavaju zatvorene živtotinje bez hrane i vode, spremne da se na njima vrše najsuroviji eksperimenti. Da li je moguće da su bas ovom fakultetu humanost, etika i moral na poslednjem mestu?!

Jos jedanput skrecemo paznju na ekolosku katastrofu u Pancevu. Pre nekoliko meseci ovde u Torinu na ekoloskom festivalu “Cinema ambiente” nagradjen je film autora Antonio Martino, Pancevo, mrtav grad…http://www.cinemambiente.it/allegati/Schede_film_07/02_Documentari_Italiani/PANCEVO.pdf
Evo sta mi zombi jos uvek imamo da kazemo na tu temu…Prenosim blog Nandora Ljubanovica (Kiklopa)

Sarajevo, Vukovar, Srebrenica... Panèevo
Ili ti dokle, bre, eko-fašisti?!