Večeras smo primljeni u bolnicu, zbog visokog pritiska, ali kako je nedelja ostali smo na posmatranju do sutra. Kada će porođaj i šta se dešava, pišem sutra.

Nestrpljivi smo onoliko...

Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Gost autor: Rejlem

Došao je i skoro prošao još jedan mart, konačno je i sinulo sunce napolju. Ne znam kako vama, ali meni u proseku zima ne prija. Vezan sam vikendom pretežno za ovaj prokleti grad. Zabavimo se ponekad klizanjem i kuglanjem sa klincima, za neki izlazak u pozorište opet teško nalazimo vremena, o redovnom obilasku bioskopa i da ne pričam – šta kog vraga i da obilazim, 2 šoping mola sa multipleksima...I da je sve drugo bilo u ovoj zemlji fenomenalno u poslednjih 10 godina, ubistvo bioskopa u Beogradu nikad ne bih mogao da svarim i oprostim. A kad na to dodamo sve drugo iz vlastodržačkog repertoara, pa još zimu koja nikako da se završi, pa rad za platu koja debelo kasni i pitanje je kada i da li će doći, umlaćenost svake večeri po povratku sa posla, i tako svaki prokleti radni dan, sve isto, nepromenjeno, perspektive nigde...

Čini mi se da je zbog toga FEST u poslednjih par godina počeo više da mi znači. Kao neko prisećanje da u mraku bioskopske sale može da se pogleda i nešto smisleno, a ne samo holivudsko djubre, ali i kao najava kraja te yebene zime. Na nekoliko večeri svake godine nam se pruža prilika da budemo negde drugde, i da se setimo nekih drugačijih vremena, kada je sve oko nas imalo mnogo više smisla.

Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, kada nismo mnogo šarali sa izborom filmova koje ćemo pogledati, već smo se opredelili za proverene autore i stvari koje su nam se učinile zanimljivim, i za FEST 2011 smo izabrali pretežno mejnstrim, ziherašku varijantu. Nije bilo toliko uspešno kao prošle godine, ali je surova stvarnost koju smo videli u subotu, 5. marta popodne na platnu velike sale SC potrla sve eventualne manjkavosti prethodna tri filma. Hajmo redom.

Gost autor:  jamari

I, ako mislite da je za vas kasno, obratite pažnju na svoju decu. Oni sigurno nešto vole da rade više nego nešto drugo. Radite to zajedno sa njima, pomozite im da budu ono što žele i što mogu da postanu. Pomozite im da jednog dana znaju zašto su postali to što jesu.

Pričana je o njoj anegdota kako je Tito reč "grožđe" razumeo kao "gvožđe", pa je naredio da se ona napravi, a teoretičari zavere su pričali kako nam je pokojni premijer ubijen zbog nje. Ne verujem ni u prvu ni u drugu priču, ali se dobro sećam da smederevska železara nikada nije radila u plusu, od njenog nastanka pa sve do dana kada ih je kupio US Steel. Amerikanci su od nje napravili profitabilno preduzeće, a država je pre toga morala da železari otpiše ogromne dugove koji su se stvarali godinama.

  Stid me, i sram, i bedno se osećam. Koliko danas vredi čovek, njegova ličnost, dostojanstvo, gde je njegovo pravo na normalan život, pravo da jede tri puta dnevno, tek toliko da održi fizičku i mentalnu kondiciju, da noć prespava u snovima, da se okupa jednom nedeljno, da obuče pristojnu garderobu, da pogleda u oči one koji nemaju potrebu ili neće da razmišljaju o tome.

   Sećam se da je leto bilo sunčano, toplo, svečano, druželjubivo, da je imalo svoj početak i kraj, znalo se, dolaskom leta upadali smo u kratke pantalone i šorceve, bez majica, bosi, i nismo ih skidali do poslaka u školu. Temperature su bile umerene, i ne sećam se da je neko izgoreo od Sunca, svi smo bili lepo preplanuli, istrbljeni, prašnjavi i ošišani do glave. Ipak, popodne se moralo odspavati dva sata, tako da od 2 do 4 napolju nije bilo dece. Nije bilo dugotrajnih kiša, samo po koji pljusak bi pokupio prašinu i osvežio glave  za nove dečje letnje bitke, hajdučije po obližnjim njivama i voćnjacima. O letovanju nismo razmišljali. More se spominjalo, tu i tamo. Nismo imali predstavu gde se tačno more nalazi, šta se tamo radi, zašto se putuje danima i noćima da se pocrni, kao da nije svejedno to isto uraditi uz Kanal DTD ili Jegričku.

.

               1.

               - Izvinite me, večeras žurim. Imam bolesnu žabu kod kuće. - kaže i počinje da sređuje sitnice na svom radnom stolu.
               - Bolesnu žabu? - pita on.
               - Da. - Ona potvrđuje, po malo rasejana i sa mislima već daleko od ove prostorije u kojoj se razgovor odvija.

Pohlepa je "rupa bez dna" koja iscrpljuje čoveka u beskrajnom pokušaju da zadovolji svoje potrebe, bez konačnog zadovoljstva – Erich From

Svedoci smo nedostatka nekog “šrafa” koji ometa savršenstvo naše zajapurene civilizacije, bazirane na skoro neverovatnom tehnološkom napretku i naučnim dostignućima. Preuzimanjem uloge Boga, preteranim isticanjem ljudskih vrlina, često smo u situaciji da zanemarimo svoje ljudske (“čovek, kako to gordo zvuči”) mane. Naša civilizacija je nastala na tim manama, a možda ponajviše na jednoj o kojoj je ovde reč – na pohlepi.

Ja sam vaš Vođa. Ako me volite, biće vam lakše. Grešite ako mislite da ja sebe volim više nego što ćete me vi voleti. Prljavi ste i glupi i niko vas ne voli. A evo ja, jedino ja, prihvatam vas kao svoje, neradnici moji, bagro draga. I sam sam potekao iz ove sujeverne i primitivne sredine, što me čini jednim od vas. Ipak, sudbina i Bog su hteli da vam ja

"Not only is the universe stranger than we imagine, it is stranger than we can imagine. "

Ova misao, u neznatno izmjenjenim oblicima, pripisuje se  i Ser Artur Edingtonu, i Hajzenbergu i J.B.S. Haldejnu.

Lično mogu samo da dopišem jedno skromno – Saglasan!

Doslovce i bukvalno. Na upravo završenom svjetskom prvenstvu u dizanju tegova održanom u Hjustonu, posljednjeg dana šampionata, Алексей Ловчев je oborio WR u izbačaju (i kombinaciji) u najvećoj težinskoj kategoriji +105kg.

Ova emisija  pobudila je neviđeno interesovanje u CG. Isto veče po njenom emitovanju u 21:00, 10.11. na zahtjev gledalaca reprizirana je u kasnijim satima, a zatim ponovo, sledeći dan prijepodne.

Tema emisije je, naravno, bila (navodno) raskrinkavanje te hapšenje terorističke grupe, njenih organizatora i inspiratora, na izborni dan  16.10.2016.

No fotošop et ol - Big Ramy u toku vansezone na cca 160 kg tjelesne težine.

Da l' da pišem, da l' da ne pišem, pišanje je sad...