Uvod: antonacci me je svojim fantastičnim tekstom podsetio na ovo ispod, i volela bih da moj tekst samo doda efektu njegovog prozivanja i upiranja prstom u jako važne stvari. 

Upozorenje: tekst niže je pun neprijatnog materijala.

Gledala sam nedavno film ‘Agora', režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već - hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju

Kad su se Suzen (naglasak na 'zen') i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga - bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili.

Ukoliko sedite uvaljeni u svoju fotelju/stolicu na poslu odmah da vam kazem - sve je u najboljem redu sa Vama. Citate moj tekst bez srpskih karaktera, jer kucam sa racunara iz skole koji stoji ispred mene dok profesor prica nesto - sto me skroz ne zanima. Ipak - vestinu da vas nesto ne zanima i da mozete da ovladate situacijom, ucimo sa godinama.

Moj prvi veliki, pravi posao bio je PR u Bel Pagettu. Ako se secate one firme koje je bila preteca mobilnih telefona-tada smo svi imali pejdzere. Naravno da sam radila od 8-20h svaki dan. To se podrazumevalo. Takodje - naravno da sam dolazila pre svih. Ponekad su sastanci bili zakazivani u 7h. Meni je to bilo OK. Subota, ponekad nedelja - sve u slavu liberalnog kapitalizma, naravno da se podrazumevala.

Mama-Kengurica i Sestra-Slobodanka (SS) u epizodi: INTENZIVNA NEGA, dan prvi 

UPOZORENJE: Trudnice i žene koje nisu rađale čitaju na sopstvenu odgovornost. 

Prvo lice koje sam videla nakon što sam oči otvorila, bilo je lice anesteziologa (onog što nije "svaki"). Dišem nepravilno, grabim vazduh kao da štucam,

Policija - odličan, 5+.

Svaka im čast. Oduševili su me. Reči nemam da im se zahvalim u meri u kojoj zaslužuju. Da im se povećaju plate - odmah i smesta!

Organizatori parade - odličan 5.

Temeljno pripremljen teren. Razrađeni svi detalji. Očigledno odlična saradnja s policijom. Bravo! Da se odmore par dana, pa da krenu da pripremaju paradu za dogodine.

Dežurna doktorka (i ostalo medicinsko osoblje) iz autobusa s mobilnim mamografom - odličan 5.

Da im se isplati odšteta za pretrpljeni strah i duševni bol na radnom mestu.

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца

Ovih dana svet kao da je poludeo. Temeljito se radikalizovala situacija na Kosovu i tu niko pametan ne može da predvidi nastavak. Američko uterivanje demokratije u Libiji je pored brojnih anonimnih žrtava odnelo i život čuvenog višedecenijskog priijatelja nesvrstane Jugoslavije a kasnije, po inerciji i jednog dela Srba koji se Gadafi-frendli osećaju.

 Internetom već kruži šala da ova godina nije dobra za muškarce u suknji za koju je prozvan Dulić koji nije ni autor. Ode Luis, pa Gadafi, ... Boki 13 da se pripazi.

 

 

Nije mnogo mirnije bili ni u Beogradu. Brojne sirene policijskih i sanitetskih vozila su građane sve dublje uguravale u osećaj zebnje "nešto opasno se desilo". I jeste. Besprizorna oružana pljačka u po bela dana u kojoj su banditske svinje pucale u policiju i civile je nešto šta smo do sada viđali samo u filmovima.

Rečenicu koja možda na najbolji način opisuje vladavinu DS nehotično je nedavno iskreno izgovorio Boris Tadić, formacijski raspoređen na poslovima predsednika Republike Srbije

"Možda bih i ja, da nisam predsednik Republike, bio nezadovoljan i ogorčen"

 

 

 

Ona je medicinska sestra. Njena majka i moja tašta su rodjene sestre. Znao sam da radi u Svratištu ali o tome nikada nismo razgovarali. Nekako, uvek je bilo "važnijih stvari". Sve dok nisam shvatio koliko je važno da se čuju i ti ljudi, oni koji rade sa decom ulice.

 

Naša deca su ona koja žive i rade na ulici. Spavaju po katakombama, vagonima. Nemaju matične brojeve, knjižice, nisu u sistemu - ničija deca.

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

 

Fudbal kao rijaliti šou

Osoba A: Jugi, Srbin, generacijama iz Prizrena, danas izbeglica, član odreda od 1954. godine, bio starešina Saveza izvidjača Kosova i Metohije

Osoba B: Oki, Turčin, deda po majčinoj strani Crnogorac, iz porodice starosedelaca, član odreda od 1968. godine, sada rukovodi odredom

Osoba C: Kujtim, Albanac, član odreda od 1970. godine, uvek tu kad treba

Osoba D: Đafa, svi misle Albanac a on Turčin, član odreda od 1982. godine, neizbežan

Osoba E: Hipi, Rom, sasvim drugačiji od nadimka koji nosi, član od 1968. godine, najveći veseljak

Osoba F: Salja, Albanac, član od 1978. godine, najmirniji od svih, ali poslovno najuspešniji

ministarstvo kulture je dobilo veoma mali budžet.
znamo da nema novca za filmsku i pozorišnu produkciju,
( osim za lečićeva multimedijalna iživljavanja, ali nije to tema)

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.