Srpski glumac Boris Tadić, poznat po svojoj ulozi Neverovatnog Hulka, primio je danas u Bohumu, u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, Štajger - nagradu za poštenje, otvorenost, ljudskost i toleranciju.

Ta nagrada se dodeljuje ličnostima iz Nemačke i inostranstva koje svojim radom iskazuju upravo navedene osobine, koje dosledno i potešno idu svojim putime, koje angažuju i daju sve od sebe.

Pored Tadića, nagradu će primiti još neke ličnosti iz sveta šou biznisa kao što su američki pozorišni reditelj Bob Vilson, nemački glumac Armin Miler-Štal, bitanski glumac Kristofer Li, kao i supruga predsednika Nemačke Eva Luize Keler i jordanska princeza Haja.

Trenutno u bioskopima širom Srbije možete pogledati najnoviji film Borisa Tadića:

NEVEROVATNI HULK - POČETAK
Žanr: akcija, naučna fantastika
Premisa: Stvorili smo čudovište
Glavne uloge: Boris Tadić, Vuk Jeremić, Srđan Šaper, Nebojša Krstić
Scenario: Predrag M. Azdejković
Režija: Ed Wood

Od kada su nam ukinuli vize ja sam vam deco gori od Jasmine Tešanović. Ma kakvi, gori sam vam od Isidore Bjelice. Za dva meseca obišao sam pola sveta, a kao što Isidora zapoveda, iz svake zemlje treba, ako ne celu knjigu, onda makar neki blog napisati.

Početkom juna našao sam se u divnom španskom gradu Toledu koji je nekada bio glavni grad Španskog carstva i gde koegzistira hrišćanska, jevrejska i mavarska kultura. Stari centar grada koji krasi velika katedrala iz 13. veka i zamak Alcázar de Toledo savršen je za šetnju, ali postoji velika opasnost da se u tom lavirintu starih zgrada izgubite. E to se baš meni desilo.

Jedno veče šetao sam sa mojom drugaricom Evom iz Slovenije uskim uličicama Toleda i uživao u divnim i pomalo kič prizorima. Šetali smo se uskim ulicama i bili okruženi zidovima kuća koji jedni na druge liče i posle nekoliko skretanja nismo znali gde smo. Pokušavali smo da izađemo iz tog lavirinta, ali što smo više pokušavali to smo sve više gubili orijentaciju. U filmovima u ovakvim trenucima pogase se ulična svetla, zagrmi iz vedra neba i iskoči neki manijak koji pobije zalutale ovčice. Kod nas se slično desilo, pogasila su se ulična svetla, zagrmilo je iz vedra neba i ja sam skočio Evi u naručje i počeo da vrištim. Ona je pokušavala da me smiri a ja sam urlikao:

- Por favor, señor. No me ubiti. Yo virgen i mlad.

Svi se dobro sećate, jer vas na to stalno podsećam, da sam prošle godine pio kafu sa predsednikom. To mi čak piše i na vizit karti: Predrag Azdejković - prošle godine pio kafu sa predsednikom. Lepo smo se slikali, rukovali, pričali, obećao je da će me posle toga zvati i ništa. Tako vam je to, svi su muškarci isti, bili oni zemljoradnici, radnici, ministri ili predsednici. Zato se nadam da će sa mojom novom drugaricom situacija biti drugačija.

Juče, na Međunarodni dan borbe protiv homofobije, delegacija LGBT aktivista, nakon što se družila sa naj-homofobom Draganom Đilasom, svratila je na kafu do Narodne skupštine. Ja sam za tu svečanu priliku spržio nekoliko kreditnih kartica i pazario crvene pantalone, kako bih se uskladio sa stranačkim bojama moje drugarice Slavke. Sastanak je ugovorio moj stari drug i prijatelj koga veoma cenim i poštujem, Boris Milićević, koji je kako ste sigurno čuli nedavno postao član Glavnog odbora SPS-a.

Na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata Grad Beograd i ove godine je skoro trećinu novca dodelio Studiju B i firmama povezanim sa njim - Brender d.o.o. i Irik d.o.o. Ove firme dobile su 23 miliona dinara od ukupno 73,9 miliona koliko je opredeljeno za sve medijske projekte. Od Grada Beograda višemilionske iznose su dobili i novine Alo, Informer, Srpski telegraf, zatim Udruženje rok muzičara i muzička kompanija Sky comm group i dve firme (Zofin i Folim) registrovane pošto je konkurs raspisan.

Novinska agencija Beta, dnevni listovi Blic i Danas samo su neki od medija koji novac na ovom konkursu nisu dobili. Sredstava takođe nije bilo ni za jedini projekat koji je konkurisao sa ciljem istraživanja korupcije u gradskoj upravi, projekat Pištaljke.

Projekat kojem je dodeljeno najviše novca - 6,9 miliona dinara - je „Beogradski rokenrol" s kojim je konkurisalo Udruženje rok muzičara koje se bavi organizovanjem koncerata i muzičkih festivala. Predsednik ovog udruženja je Predrag Cvetković, bivši bubnjar u bendu Slađane Milošević. U obrazloženju odluke o dodeli sredstava navodi se da je ova muzička organizacija novac dobila jer „inovativnosti u projektu prati ostvarivanje cilja projekta koji je dobro razrađen i usklađen sa budžetom projekta". Na sajtu udruženja navodi se da se udrženje nalazi na adresi Mutapova 12, a na toj adresi je noćni klub Udruženja rok muzičara.

...................

 ....Meni je noćas i jutros bilo važnije da se zbrine 300 pacijenata i da svako bude zbrinut kako zahteva njegovo zdravstveno stanje, nego da se noćas i danas bavim politikom....

a otkaz? resava li to ista?

ne bi ste imali gde da štedite,  ne bi bilo pdv-a...

to su "uspesi" koje dinkić pripisuje sebi (kad već niko drugi neće). u pitanju je današnji "razgovor" u "kažiprstu" a daca moja je danica vučenić. politika je kurva kažu, pa neka se političari kurvaju koliko im volja, ne sporim im pravo. nedostak stila je već nešto drugo... mada, ako primitivna samohvalisavost pronalazi svoj put do cenzusa (a do sada je pronalazila) ok, neka svako sudi o političarima i politici uopšte, ja bih o nečem drugom:

..............

„To tvrdim i danas. Ja sam verovao da će ljudi dobiti 1.000 evra i danas tvrdim da bi bilo toliko bilo da nije bilo svetske ekonomske krize koju niko nije mogao da predvidi i da NIS nije prodat u bescenje, da nije dat džabe Rusima", tvrdi on. 

„Dao sam pogrešnu procenu, to nije laž, to je velika razlika", navodi Dinkić.

.............

mislim da se zna tema. obećao sam, nisam obećao, "danas je u naslov stavio nešto što ja nisam rekao"... neka bude da se i verovalo u procenu ali mene interesuje kako se došlo do "procene"?

definicija oportunitetnog troska kaze da je cena necega u stvari vrednost onog cega smo se odrekli da bi smo to nesto priustili. na primer: mene letovanje kosta taman onoliko gajbi piva koliko nisam popio jer sam morao da vozim dva dana. s druge strane, oportunizam je prilagodjavanje okolnostima bez obzira na principe a sve u cilju da se manje plati (ne samo u novcu). drugim recima, ja da sam oportunista, platio bih avionski prevoz a ketering bih ojadio za besplatne konzerve.

Интересантна тема овог дана за прежвакање на данашњим местима окупљања,твитеру и фејсбуку, је промена трамвајске линије бр 2.

svi su protiv vucica. bas svi, osim onih koji su uz njega.

Nema utehe ni opravdanja za 300 posečenih platana u Beogradu, ali ima primera kako se na počinjeni ekocid može odgovoriti kreativno, nenasilno i preventivno za takve buduće »poduhvate«, o kojima svakodnevno slušamo najave.

Naši sapatnici iz daleke Južne Koreje, napravili su jako zanimljivo kreativno gerilsko rešenje, koje je realizovala organizacija »Zelena Koreja«.

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

Bora Otić je novinar ovdašnji, na Radio Televiziji Vojvodina, a emisija koju radi zove se "5казање", emituje se petkom u 22.30, traje oko 1h i 11 minuta i sastoji se svakog petka od 5 priča koje pričaju ljudi koje Bora Otić pronalazi po Vojvodini, 5 životnih, sjajnih, zanimljivih, često opčinjavajućih sagovornika s kojima Bora razgovara onako kako novinari treba da razgovaraju sa ljudima.

Ove godine, vreme je za čestitanje :  "одборници Скупштине града одлучили су данас да "Фебруарска награда Новог Сада" за прошлу годину буде додељена новинару Радио-телевизије Војводине Боривоју Бори Отићу.  "

У образложењу одлуке о том високом градском признању истакнуто је да је Отић својим дугогодишњим радом на радију и телевизији, као и писањем у другим медијима "дао велики допринос култури новинарства и очувању традиције и културних вредности Новог Сада и овог поднебља".

Лауреату ће награда бити уручена на свечаности поводом Дана града, 1. фебруара у Српском народном позоришту.

Бора Отић је аутор "Петказања", једне од најгледанијих емисија на програмима Радио-телевизије Војводине.

Oko devet sati, kao i obično, teme su bile "Vreme života i vreme smrti". To je trajalo neko vreme. Posle se pričalo i o tome ko je peder a ko ne, na srpskoj političkoj sceni. Nikada neću biti sigurna kada je ta reč upotrebljavana kao seksualno opredeljenje a kada kao karakterna osobina. Ni da li to spada u "Vreme vlasti" ili "Vreme zla". U svakom slučaju, gde god da je otac nacije bio noćas, štucao je.

Otac: Objasni mi, 'leba ti, šta sad ovo znači?

Veliki sin: Šta "ovo"?

Otac: (mlatara hartijom) Ovo! Pismo od tvoje razredne. Da li si ti svestan koliko imaš izostanaka?

Veliki sin: NIje mi jasno kakve veze imaju izostanci? Jel' nisam dobar đak?

Otac: Da ti objasnim. Kada primim ovakvo pismo iz škole, bio ti dobar ili

Osobina koja mi se možda i najviše sviđa kod Iraca je ta što su bez kompleksa. Nema te stvari koja njima prija a koju oni ne bi uradili zbog blama.

Žena može da bude krupna do odvratnosti, ali joj to neće smetati da uveče obuče top i mini suknju. I naš doživljaj prema njima se menjao kako je vreme prolazilo, tj. kako smo upoznavali irsko društvo, tako da nam je sve to postajalo simpatično pa su i sve te debeljuce odjednom delovale nekako cool.

Ako Irac vidi da ne znaš nešto, bilo šta, neće ti reći neku od onih floskula svojstvenih našem podneblju, kada se