Za jedan novi zivot. Za Viktora Stosica. Dobro nam dosao, mali!

Vec duze vreme pokusavam da napravim jednu kvalitetnu listu pesama koje ne samo da vracaju u neka davna vremena vec i sa sobom nose onaj pravi miris godina u kojima su nastajale.

Ono sto je zajednicko za sve pesme je da definitivno nisu everyone's cup of tea, a stara linhenstajnska poslovica nam porucuje da biti u manjini znaci biti u pravu =]

Za ovu listu smo se pobrinuli moj kum Igi i ja (malo vise on) dok su nam zene spavale tako da nam niko nije smetao =]. Mi smo lagano ubijali dzekija i marlboro i prekopavali uspomene, zadimljene zurke, prva pijanstva i prve ozbiljne seme

Ovaj blog moze biti vasa karta za jedan neotkriveni muzicki svet koji vec godinama egsistira paraleno sa "ovim poznatim" koji je prisutan u medijima i koji je vam je dostupan u svakom trenutku.

Sta da vam kazem osim da je ovo pravljeno 1972 i da po kvalitetu (kako tekstova tako i same muzicke kompozicije) moze ladno da se poredi sa legendarnim Bitlsima i Stonsima, a medijski i finansiski nije ni 1% onoga sto su ova dva slavna

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

Serbian man purse [sur-bee-uh n man purs]

Part of speech: n

Definition: small leather, faux leather or cloth carrying bag designed to accommodate personal items, carried by members of the male sex. Predominantly found sported by males in Serbia and the Balkans.

See man bag

Wander around Belgrade for a while and

Nemam nameru ni da uzimam posao  “Insajderu”, kao što mislim da, pogotovo, nije dobro da “Insajder” radi posao koji treba da radi država, jer kad bi nadležni državni organi bili efikasni «Insajder» ne bi imao posla.

Teško je u kratkom tekstu nabrojati sve probleme sa kojima  smo suočeni i naravno, lakše je kritikovati i nabrajati šta sve u državi i društvu nije dobro,  mnogo teže uraditi nešto da se stvari poprave. Građani vide, trpe i ukazuju , a očekuje i traže da oni koji su izabrani, odgovorni, ovlašćeni, plaćeni i dužni da brinu o državi i njenom funcionisanju ,da menjaju i popravljaju. Postoji dosta onoga što nije u redu i što se kao ni kašalj ne može sakriti. Uz rizik da budem preopširan, pokušaću da ukažem na neke aspekte neefikasnosti države i njenih institucija.

Nije nepoznata stara izreka da se pristojnost svakoga meri njegovim pristojnim odnosom prema drugima, da je čovek srećan onoliko koliko je drugih učinio srečnim, da je dobar čovek onoliko koliko je dobar i nesebičan prema drugima, itd, ali ne koliko se ko time hvali već skromno prepusti da to drugi vide . Za razliku od takvih , narod kaže da nepristojne i budale ne treba tražiti, same se jave.

Upravo je je putovanje našim gradskim prevozom prilika da se svašta vidi , čuje i doživi , od nestašluka mladih do bezobrazluka i prostakluka onih kojima to ne priliči.Upravo kada vidimo kako se ponašaju neki koji su babe i dede , pa još kao dame i gospoda,  ne treba se čuditi bezobrazlucima unuka.

Lepo domaće vaspitanje nalaže da mlađi ustupi mesto starijima, muškarci damama, a svi, bez obzira, trudnicama i majkama sa decom.

S tim u vezi evo priče o jednom od ružnih događaja u autobusu GSB.

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.

-      Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.

-      Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.

Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.

Moje drugarice Dejana i Ivana su lansirale prvu kolekciju unikatnog, rucno pravljenog nakita od polu-dragog i dragog kamenja. Dobile su sjajne kritike u "Harperovom Bazaru" ( a i sire). Pogledajte.

http://www.facebook.com/photos.php?id=109670075722409

Tamo negde 1999. godine , danas poznata, novinarka pitala je portparola vladajuće stranke, danas premijera, o kakvom oporavku posle bombardovanja priča ako čak u režimski mediji pišu o nestašicama ulja, mleka, brašna.... Njegov odgovor bio je : 'Gospođice, to je dobro pitanje ali nije pravo. Pravo pitanje je : Ko nas je bombardovao' Ove nedelje je vlada tog premijera dala skoro isti odgovor. O mleku, a trebalo je da daju odgovor o aflatoksinu. I, onda, ko o čemu moram ponovo da pitam. Ko je kriv zbog toga što je aflatoksin u našoj hrani? I mleku, naravno. I napišem pismo.

Nemam snage da izađem na ulicu i urlam. A dosta mi je. Previše je nasilja oko mene. Moje 'vikanje kroz prozor' počinje od osnova. Obraćam se onima koje plaćam da rade u mom interesu. Poslanicima.

Pismo koje sledi šaljem svim poslanicima i pored upozorenja dobronamernih da 'to ne ide tako'. Za sada je to otvoren put. Oni su moji predstavnici, njima pišem. Možda je put da im svako pošalje jedno pismo. Bez pravljenja razlike međunjima. svaki je 'moj' predstavnik. E da iza mene stojim ja. Imenom i prezimenom i moj strah od onoga što se može dogoditi u veoma bliskoj budućnosti. Ma koliko neko smatrao da nisam u pravu.