OVO JE PROSLEDJENA PORUKA. ZA SVE SHTO BI MOGLO DA VAS INTERESUJE KONTAKTIRAJTE

Maja Vitas  < majavi@gmail.com> 

Body:	DECAK KOJI IMA 4,5 GODINA DUSAN JE TESKO OBOLEO OD AKUTNE MIJELOIDNE LEUKEMIJE I POTREBNA JE POMOC U DONIRANJU KRVI I TO " O RH NEGATIVNA " MOLIM VAS AKO POSEDUJETE

 

Jugoslavija je imala svog fudbalskog Džems Dina... Zvao se Dragan Mance.

Evo šta je o njemu napisao jedan navijač Partizana...

 

 

''Na samom početku 80ih u novinama sam pročitao da je u Partizan iz Galenike došao još jedan dečko koji obećava, čudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odličan u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit šut, istančan osećaj za gol... i slični nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored večitog Moce imali ubojit tandem Živkovic-Varga i nisam verovao da njihovu slavu može pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konačno osvojimo. Tekma je rešena već u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Ješića je zamenio Mance da bi pojačao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali sreće. Dragan, sem jednog odličnog šuta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osećaj za gol i da će eksplodirati ako bude uporan.

edit

Nema tog Nišlije koji se nije proveo barem dva tri dana, kad se sve sabere, u Čairu, najvećem parku grada Niša. Crno bele fotografije svih nas mora da sadrže barem neku sa onog džinovskog tobogana i onog tunelčeta (retko kad prohodnog bez "nagaznih mina" ljudskog porekla). Ja imam 41 godinu i kad sam bio mali ti tobogani i ljuljaške su bile ofucanei pokrivljene. U zadnjih par decenija to je bilo jedino igralište za hiljade i hiljade najmlađih Nišlija. Mislio sam da će ti prepotopski tobogani i ljuljaške danas nadžive. Takav smo grad... Bili.

 

Ivan Lenđer, torpedo iz Zrenjanina je naš olimpijac koji će braniti boje Srbije u Londonu. Široj javnosti je postao poznat kada je 2006. proglašen za najboljeg mladog sportistu Srbije.Vlasnik je preko 600 medalja.

Ivan je našao vremena da u sred intenzivnih priprema odgovori na deset pitanja. Hvala najlepše.

1. Kako bi opisao sebe u par rečenica? Čuveno pitanje mnogih intervjua koje jednostavno nisam želeo da izbegnem :-)

Da pitanje je veoma teško za odgovaranje, jer ne volim sebe da opisujem, ali pokusacu... Sebe smatram marljivom osobom, spremnom na sve rizike da bi dosao do cilja koji sam zacrtao. Smatram da sam društven, ne toliko komunikativan (to je verovatno zbog plivanja, jer tu nema mnogo priče he he). Trudim se da svima pomognem koliko i kako god mogu i nije mi bitno da li mi je ta osoba bliska ili ne.

Bangladeš - život i ljudi

april 2006.

 

Kako žive Bangladešu? Kakve su boje kože?

Šta jedu i piju? Indijska ili bangladeška kuhinja? Papričice.

Boišak – bengalska nova godina. Sličnost Šapca i Bangladeša

Biti belac u Bangladešu

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

 

Javilo se neki dan, izmače mi se ispod ruke, drvene bojice se oteše kontroli i bi ovaj stripić a nije bilo nekog suvislog objašnjenja zašto baš tako, možda ništa drugo do da se pokaže da i među pticama ima kojekavih, čisto ornitološka skaska, pura natura i čovek unutra, međutim moj drugar gleda slikice i kaže da sam opet crtao njih, - a koga, bre? pitam zbunjeno a on opet - pa njih, šta se praviš pametan … posle, sedim sam sa sobom i

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Prikazanje srBske retorike ... I ZAPAD I ISTOK I NA SVE STRANE DOBRO JUTRO ... 

 

...  sve jedno koja zagrize, istočna ili zapadna ... plivanje i plutanje u mestu sledi ...

 

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

Jutarnja etida o ravnopravnosti i toleranciji i o onoj multikulturalistici ... ovde samo o lišću ali kad je reč o te tri stvari iliti pojma u etidi prilika je da se samo malo podseti da treba ostaviti na miru poslastičare ... šampite i saher torte nisu etnički ili drugačije opredeljeni ...  

 

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.