Levica i desnica, odavno, ne postoje u svojim klasičnim oblicima. Ovi pojmovi, kao politički pojmovi, su se javili tokom Francuske revolucije, pre više od dva veka, kada su se borile revolucija i restauracija i kada su u prvoj postrevolucionarnoj francuskoj skupštini pristalice revolucije sele s leve strane sale, a njihovi oponenti, pristalice restauracije, s desne strane. Ova podela na levicu i desnicu je obeležila 19. vek, koji je protekao u borbi revolucionarnih i konzervativnih sila, a dobacila je do prve polovine 20. veka. Bila je na vrhuncu tokom španskog građanskog rata, koji je bio „čisti" rat levice i desnice. Od toga vremena levica i desnica se rastaču kao politički pojmovi, jer revolucija i restauracija prestaju da postoje kao zaokruženi i odeljeni svetonazori.

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

Kod nas se već vekovima raspravlja od intelektuacima u politici. Još od vremena kada je Dositej ušao u Karađorđevu "partiju", a hromi Vuk u "partiju" kodže Miloša, razmišljale su umne glave da li da se hvataju u vrzino kolo politike ili da ostanu na divanu, sve duvan pušeći. Pa su one umne glave koje su ostale na divanu duvan pušeći ocenjivale one druge umne glave koje su se uhvatile u vrzino kolo političestva. Većina ovih rasprava i ocena je bila jalova, a tek pokoja je gađala metu, jer se o ovim stvarima i ne raspravlja, nego se lepo pokažu u vremenu svačiji rezultati - to jesi, to nisi, ovo si mogao, a nisi hteo, ovo si hteo, a nisi mogao da uradiš. Većina ovih rasprava je počivala i dalje počiva na pogrešnim pretpostavkama.

Istorija napreduje u protivrečnostima, što su dobro zapazili oni koji su o njoj ozbiljno mislili, bez obzira da li se radi o Hegelu, Marksu ili Valerštajnu. Protivrečnosti istorije postaju belodane „običnom svetu", koji se ne bavi njome profesionalno kroz naučna istraživanja, tek u vremenima kriza i nestabilnosti, kada ljudi, vođeni svojim egzistencijalnim porivima, počinju da se pitaju šta nosi dan, a šta noć.

Skorašnji teroristički napad u Parizu i tursko obaranje ruskog aviona su označili početak novog istorijskog vremena.

Najlepši društveni događaj u Evropi, od pada Berlinskog zida, pobeda je Komunističke

Mnogi ljudi od nauke su se na C19 temu, ako im se mišljena razlikuju od zvaničnih, sakrili donekle iza pseudonima na raznim sajtovima, da ne bi rizikovali otkaze, gubitke grantova za istraživanje, ili bar kucanje na vrata besnih i raspištoljenih B92 blogera.

Jedan on njih piše na substacku pod imenom "eugyppius", ovih dana sad na vruću temu efikasnosti C19 vakcina.

I sada mu je subtrack (uža oblast na koju se trenutno skoncentrisao) negativna efikasnost C19 vakcina.

Naime, kako efikasnost vakcine slabi vremenom prosečan blogo-ljubitelj i poštovalac nauke bi očekivao da ta efikasnost u najgorem slučaju ume da spadne na nulu - tj da se vakcinisani vrate u istu grupu kao nevakcinisani po osetljivosti na nove mutante.

Ali, to nije slučaj, i kako nedelje i meseci prolaze Public Health England podaci pokazuje kako u raznim starosnim grupama efikasnost vakcina postaje negativna - vakcinisani imaju veće šanse da se zaraze od nevakcinisanih, viral loads su im veliki, i postaju zarazniji po okolinu od nevakcinisanih - u zavisnosti od vremena koje je proteklo od vakcinisanja.

Prvo su to bile samo osobe starije od 60 godina, pošto su prvi vakcinisani, a sada to važi za sve starije od 30 godina. U starosnoj grupi od 40-50 godina vakcinisani sada imaju duplo veće šanse da se zaraze od nevakcinisanih. Očekuje se da će se to s vremenom desiti i mlađima.

На страну где смо у континууму радикални ад хок антиваксери – радикални ад хок ваксери... под условом да смо у свемиру у коме се признаје постојање заразе, 'ајде и да помиримо и варијације, да није вирус него је бактерија, да није бактерија него је гљивица итд., још неке ствари осим непредузимања неопходних мера превенције, не ваљају.

Iako je Italija poput Srbije otrovana korupcijom i kriminalom, iako njihov premijer Mateo Renci ni malo ne zaostaje u demagoškim i obmanjujućim potencijalima za Vučićem, iako je tamošnja desnica od početka devedesetih veoma agilna u reviziji istorije i gušenju kulture sećanja, Dan oslobođenja od fašizma, 25. april (Festa della Liberazione), kao državni praznik obeležava se u svim većim i manjim italijanskim gradovima. Hiljade i hiljade Italijanki i Italijana svih uzrasta, političkih opredeljenja i socijalnog statusa na trgovima, u radosnoj atmosferi, proslavljaju dan pobede nad fašizmom.

Da ironija bude veća, upravo je Italija rodno mesto fašizma. Daleke 1919. godine Benito Musolini je osnovao fašističku stranku, da bi potom 1922, dakle 11 godina pre Hitlera, došao na vlast i kao diktator vladao Italijom sve do njene kapitulacije 1943. godine. Potom je vladao nacističkom marionetskom državom Republika Salo u severnoj Italiji do 27. aprila 1945. kada je uhvaćen i ubijen, da bi dan kasnije bio obešen za noge na glavnom trgu u Milanu.