Sinoćna Noć muzike najavljena je kao kulturni događaj godine u Beogradu "kada će pod otvorenim nebom ugostiti filharmonijski orkestar na jednoj od najlepših gradskih lokacija i time još jednom stati rame uz rame sa mnogim svetskim metropolama poput Beča, Londona, Berlina i Nju Jorka.

Ja sam se iskreno poradovao ovog događaju, ponajviše kako bi drugarima iz Beča rekao da su slepci jer su pobegli, da im se serem u Bečku filharmoniju koja svakog maja svira u Šenbrunu, jer ima to i Beograd, jer Beograd stoji rame uz rame sa svetskim metropolama.

A šta smo mi na kraju dobili? Vašarski koncert za široke narodne mase!

Ja sam bio tako naivan da poverujem, da kad napišu na plakatu "Filharmonija na otvorenom" (krupnim slovima) i "Specijalni gost: Dečja filharmonija" (sitnim slovima) da ću uživati u koncertu Beogradske filharmonije, ali ne... Bio je to koncert Regionalne dečje filharmonije. Nisu bili specijalni gost, nego glavne zvezde. Pošto su u pitanju klinci, neću biti zao, ali ću raći da je to više ličilo na probu, nego na koncert. Na nekim promo materijala nigde se i ne spominje Dečja filharmonija, već samo Filharmonija!

          Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorene dlanove, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto ljudski skuvano, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve, na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima, u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.

Jutro se prolomilo kroz polomljen prozor,

Sunce je promolilo obraz

Hladno je, u meni se prelomila nada

Prelomila se kao Najlepše želje, na više najlepših željica

Kafana "Na ćošku Šumadije" nalazila se na prevoju jednog brda, odmah ispod ramaćkog visa, na granici atara sêla Dobrače i Stragara. O povezanosti i uzajamnoj zavisnosti ljudi iz ovog kraja najbolje svedoči grejno telo u mehani, koja ima dva odeljenja. U jednom se nalazi furuna dudnjara, a u drugom ulazi sulundar u odžak. Tako čunak prolazi ispod plafona pa se narod na oba mesta greje, a toplota se iskoristi u najviše mogućoj meri. U ovoj kafani sede zajedno Srbokleti i Srbogružani i međusobno se sve razumeju, iako svako govori svojim jezikom.

Често чујем колегe и пријатељe у Србији да причaju о пензијама и давањима из система социјалне заштите, попут накнада за време породиљског одсуства и боловања - то су углавном приче које говоре о систему који је прекривен велом тајне. У њима се као ликови појављују анонимни јавни службеници који издају (или пак не, како им се

Ove godine Mr.Olimpija,  odnosno izložba (instalacija (?)) najnapucanijih muskulatura današnjice, započela  je neslužbeno prije takmičarskog dijela  programa. Otprilike dogodilo se nešto slično onome kad se bokseri pofajtaju na zvaničnom vaganju pred meč.

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Било је то давно, моје сестре и ја смо имале старијег брата. Слободан је тада страдао, и постао нам, после неког времена, лепа и топла успомена. У то доба тек сам био престао да будем дечак, а дечаци се увек угледају на оца или старијег брата. Желећи да копирам свог, ја сам као он акробатски возио бицикл, као он читао књиге и као он почео

To jest ponovo može da se putuje, juhu!!! 

Hvala svim borcima protiv kovida, lekarima, fajzerima i modernama, vakcinisanima i kolegama koje su uredno nosile maske kad je trebalo da se nose i nisu se pravili pametni.

Iako su oboje bili singl, bilo je jasno da nemaju nikakvu šansu. Nastavili su da se viđaju jednom do dva puta sedmično. Ana je otišla kod ginekologa da se uveri da su sve jajne ćelije sa kojima se rodila potrošene. On je sada, posle toliko godina, svršavao u nju, ali ono što je više voleo bilo je da spava pored nje, da oseti toplotu njenog tela. Jedne noći je sanjao luna park u Vijaređu, na samoj plaži. Ogroman točak panorame se okretao prazan, pod tegetnim narogušenim nebom, nadvisujući katarke jedrenjaka i okolne hotele. U zavisnosti na koju od klupa u boksu se sedne, videlo se daleko u prošlost ili u blisku budućnost. Sedeo je gore, ne seća se kojoj strani okrenut, ali je počela provala oblaka i nije video prst pred okom. Osećao je samo vodu na licu. Kiša je bila toliko agresivna da više nije mogao da drži otvorene oči nego je jedva škiljio samo na jedno. Probao je da se smesti bolje i ako već treba da pokisne makar sačuva deo sebe suvim i nekoliko kapi ga je, nošeni sada olujnim vetrom, pogodilo direktno u rožnjaču. Oko ga je peklo kao da je u pitanju kiselina. Počelo je da krvari. Shvatao je da ne vidi na to oko i pitanje da li će ikada ponovo videti. Ali znao je, u snu, da kad oluja prestane, i kad siđe sa panorame, Ana će biti pored njega i beskonačno ga štititi svojom ljubavlju.