Jedna opaka studentkinja napisala je danas da je glavni grad Srbije - Beogrand.

Ispraviti ili ne? Gorak je hleb lektorski...

Verovatno ste već čuli da je današnja rasprava u Parlamentu Srbije bila posvećena Rezoluciji SRS o osudi SAD tj. podršci Fidelu Kastru i slobodarskom kubanskom narodu, kao i zahtevu za ukidanje sankcija Kubi. Koje, uzgred rečeno, traju već 46 godina!  

Moja prva reakcija bila je: ne sa mnom očito nešto nije u redu! Ovo je ipak neki drugi film. Međutim, kako je vreme odmicalo, iz traktata Aleksandra Vučića, kojem je, pri tom, složno tercirao Dragoljub Mićunović (!?!) shvatih da je stvar više nego ozbiljna!

1. Kvaziintelektualna pseudoelita 

● Koje su to ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje, obrasci ili vizije kojima se rukovode ljudi koji trenutno vladaju ovom nesrećnom zemljom – odnosno oni koji to društvo pokušavaju da menjaju.  

● Šta znači i da li u današnjem srpskom društvu uopšte postoji ta famozna društvena (intelektualna) elita o kojoj se tako često govori? Koji su uzroci, ili gde su koreni elementarne nesposobnosti srpske inteligencije koja nikad nije smogla snage čak ni da pokuša da se ozbiljno i organizovano bavi stvaranjem autentičnog kulturnog obrasca društva u kom živi? Zbog čega među onima koji danas na bilo koji način utiču o našim sudbinama ima tako malo pametnog, civilizovanog, moralnog i obrazovanog sveta? Šta je uzrok nesrećnoj činjenici  koja tako ogoljeno ukazuje na to da obrazac društveno poželjnog ponašanja Srbije današnjice pogubno personifikuju razni Tijanići, Ilići, Mihajlovi, Šormazi, Vukadinovići i ostali Balinovci... 

Starice koje ispadaju

Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.

Kroz prozor se nagnula druga strica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.

Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

 Vest ruske agencije Itar-Tass po kojoj su Mirjana Marković i Marko Milošević od Ruske federacije u proleće 2006.godine dobili politički azil (po nekim listovima čak i državljanstvo) u toj zemlji nužno nameće sledeća pitanja:

najlepše je ne biti prisutan

milutinu petroviću,
povodom jednog započetog razgovora...

“Svi smo mi imali pomalo Miloševića u sebi. Da mi nismo bili takvi, ne bi bilo ni Miloševića. On je posledica društva. Kao Hitler u Nemačkoj , posledica slabog društva. A društvo smo mi: i opozicija, i Crkva, i intelektualci“...

Citirana misao Zorana Đinđića, kao ideja vodilja one Srbije koja ─ uprkos kako unutrašnjim nepovoljnim okolnostima tako i katastrofalnim greškama međunarodne zajednice ─ još uvek ima hrabrosti i snage da stane pred ogledalo i uzroke slabosti i vlastitih poraza potraži i pronađe u sebi. Opet, parafrazirajući Đinđića, dolazimo do jednostavnog zaključka da ni Srbija današnjice ne može da se promeni ukoliko mi ostanemo isti.

Istina je, dakle, prilično surova i jasna – i ogledalo pred koje treba da stanemo prilično deprimirajuće. Obaznađeno, poraženo i ne bez vlastitih zasluga poniženo društvo u kom živimo personifikuje upravo Drekavac na njenom čelu. Efemeran, licemeran, opasan i trom,..., on je izraz društva koje nema ni hrabrosti ni volje da počne da se menja. Društva koje će, opet zarad nesnalaženja u realnosti i vlastitih slabosti radije pristati na samouništenje nego na suočenje.

Svako ko je večeras gledao upravo okončan TV duel novinara RTS-a Zorana Stanojevića i predsednika Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, mogao je uživo da vidi šta znači priča o povratku u devedesete. S tim što je, moram primetiti, čak i u TV Bastilji bilo više obzira, morala, svesti o neophodnosti makar i minimalnog poštovanja etičkog kodeksa u novinarstvu nego što je to večeras bio slučaj s voditeljem emisije Izbori u Srbiji – Odluka 2008.

Šteta je što naspram Čedomira Jovanovića nije sedeo lično Aleksandar Tijanić, umesto što je poslao teledirigovanog pajaca s unapred spremljenim pitanjima (btw. da li ste primetili da kamera uopšte nije snimala drugo uvo ovoga što sebe naziva novinarom ─ da li je Tijanićev mali možda imao bubicu u uhu?!).

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu..., provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije. 

Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom,  uspevalo. Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.

DRUGO:

Cvrčak

Ovo kad se topi Sunčana strana Alpa je za podivljati. Prvo je nebo bilo plavo. Plavo kao kičasti telegram za novorođenog

U sredu, 17. novembra, u 12 časova, u Beogradu, u prostorijama Srpskog književnog društva (Francuska 7), biće održana promocija časopisa za književnost i umetnost, »Tisa«, broja koji je posvećen pesniku, Vujici Rešin Tuciću.

Vujica je bio veliki pesnik. I još veći čovek. Spadao je među retke ljude koje, ako imate sreće, sretnete zato da bi ste videli da priroda ne može uvek da stisne sve što da u šaku tela.

Ja sam na licinom mestu, medenjaci su u kutiji, vino u flasama, Mlekac ne moze da pronadje vadicep i prica o Gremlinima, Zmu se druzi sa kovrdzavom PRovkom, kafa mi se hladi i cekam vas.

NOVOST: Blog-zurka je na drugom nivou iznad knjizare (Vulkan, Sremska), a odmah ispod internet kafea, u kom ne samo da ima internet, nago sme i da se pusi. Dakle, poruka za Kru: ne brigaj, u horoskopu ti pise da ne moras da se smrzavas napolju.

S