Danas, kada su nam ukinuli vize
Dajem časnu sojersku reč:
Da ću svuda po svetu putovati i londrati
I biti dobar drug;
Da ću voleti pasoš kao rođenu materu svoju
I voleti zemlju, najmiliju grudu,
Da ću razvijati mapu da se ne izgubim
I seljaka pitati dok sve dvaput ne proverim,
Da ću ceniti sve ljude sveta
Koji žele slobodu i pir!

Da mi je samo neko dao taj pasoš pre petnaest godina, ne bih sada pisala sa pakovanjem na kosi i peškir-turbanom, već pravila plan. Danas, kada nisam više pionir, planovi se prave

Vesna i Svetlana su sedele za šankom, a ja sam stajala pored njih i zverala okolo. Bilo je preglasno da im se pridružim, mada sam u par navrata čak i bezuspešno probala. Čujem kako Svetlana priča i polako se naginjem ka njoj, ali u trenutku kada počnem pažljivo da je slušam, čujem Vesnin glas. Učinim napor i krenem glavom ka Vesni, ali dok stignem, opet se čuje Svetlana. Razumećete da sam nakon tri pokušaja odustala svesna da sam zakoračila u prostor između svetla i senki, ne sluteći da će samo trenutak kasnije svi prisutni u kultnom novosadskom kafiču Žuta kuća, zakoračiti

ili kako se od usamljene zene u temisvaru stize do smaka sveta kod poslednjih komentara...

Vrlo cu kratko. Sedim sama u lobiju hotela u Temisvaru, kolega otisao u sobu, boli ga uvo, ima komp, a ja ovde lopatam po tastaturi i smaram drugare na fejsbuku, tviteru, linkedinu, skajpu i blogu, i to bez c i c.

Nemam kompjuter u sobi, tako da to sto u istoj imam internet i nije od nekog krucijalnog znacaja, koliko se ja razumem, mada ne iskljucujem mogucnost da pojma nemam. TV kanali su na rumunskom, italijanskom i nemeckom, i ma kako savrseno tecno govorila sve te jezike,

Napad je najbolja odbrana, osim ako se braniš od samoga sebe. Za druge ne znam, ali ja se stalno branim od NJE. Neki put uspem, neki put ne, ali računam da pred sve nas povremeno stanu panter, lav i vučica i da moramo da pronađemo u sebi Vergilija koji će nam pokazati put. 

Nas dve, Vlastimira Stanković i Vlasta Ruškuc, delimo dobro i zlo. Jedan mesec ona ima mendžu, drugi mesec ja. Smenjujemo se na žurkama, u svađama, letovanjima, samoposlugama, u redu u ambulantama, na koncertima, društvenim mrežama, u svim životnim pohodima. Neki put smo i zajedno, ako je dobar event

Ovo sam od moje olujrođene dobila, za Dan žena.

 „Majko, mama, mamice

Slađa si mi od salamice!

Što volim kad se smešiš

Znaj da nikad ne grešiš!

Kada kažem nešto grešno

Tebi je to jako smešno!

Znam da i ti mene voliš,

Čim si htela da me rodiš.

Jao mama, što te volim!

Da me zagrliš ne treba da te molim!"

"….jer je Anuška već kupila suncokretovo ulje, i ne samo da ga je kupila nego ga je i prolila……" (Bulgakov, Majstor i Margarita) 

Po čitavom Vestminsteru niču beli kavezi, kopaju ulice i zamenjuju prastare olovne vodovodne cevi. Kažu da je zbog toga naša vrlo ukusna gradska česmovača u stvari otrovna.

Elem, ovo silno raskopavanje je navodno nateralo miševe i pacove da se razmile po kućama, jer, tvrde dalje, u Londonu nikada nisi na više od šest stopa daleko od miša ili pacova. Stvarno su diskretni, ako je tako.

 

 

Kada počnete da prebirate po utiscima iz prethodne godine pomislite da ne postoji mogućnost da nabrojite stotinu. Međutim, kako se bližite zadatoj brojci oni se gomilaju i ima ih više nego što ste mislili. Na žalost ili na sreću... 

 Uzbudljiva godina. Neverovatan broj događaja. Lični su uvek jači. Ali ni kolektivni nisu za nezaborav. Neki će ostati upamćeni dugo vremena.

Kao ni bilo koja prethodna lista ni ova nema nameru da ređa utiske po značaju ili da bude definitivna lista utisaka 2009.  Želja je da posluži kao podsećanje na neke događaje I bude iskra za prisećanje na neke druge.

1. Srbija podnela kontratužbu protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde za genocid

2.      Novi Viktorijini Anđeli, među njima Danijela Dimitrovski

Jedne večeri u Kišovom društvu sećaću se čitavog života. S njegove desne strane sedeo je jedan srpski filozof, a s leve jedan hrvatski pisac. Obojica su razgovarali, ali nisu uspeli da uspostave komunikaciju. Kiš ih je u jednom trenutku prekinuo i najuljudnije im rekao:
'Vi, dragi moj, vi ste idiot'; a drugome:
'Vi, dragi moj, vi ste budala'.

 s . m . i . l . e .

Uvodbezveze_:
Nisam baš neki tip za voljenje. Mislim, volim ja da me vole, al' ne volem da me mnogo ljube, grle i ostale sitne vezove. Sve kao da mi fali neki gen za ono kad pogledaš i vidiš ženu, a ona, nekako - mazna i umiljata.

Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.

Postoji neka vrsta Zadužbine koja, sa neverovatnim samouverenjem, ide po radio programima i izjavljuje, emfatičnim glasom, kako se kubanski suverenitet nalazi u Miamiju. "Mi smo kubanski narod u egzilu i na nama počiva suverenitet", kaže. To bi značilo da su oni tamo, na Ostrvu, stranci. Oni su okupaciona vojska. Nisu Kubanci. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: Hay un tipo de Fundación que, con un desparpajo increíble, va a los programas de radio y declara, con voz enfática, que la soberanía de Cuba reside en Miami. "Nosotros somos el pueblo cubano del exilio y en nosotros está la soberanía", afirma. Es decir, los que están allá, en la Isla, son extranjeros. Son un ejército de ocupación. No son cubanos.)

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

The paradox of identity politics, in short, is that one needs an identity in order to feel free to get rid of it. (Terry Eagleton: The Idea of Culture, Oxford: Blackwell Publishers, 2000, str. 66)

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

 

Na raznim mestima u raznim trenucima sam vec pisala o 4 osnovna eticka principa koja lekari primenjuju u praksi. Krugolina kaze da nikad nije previse, pa evo, jos jednom cu.

1 AUTONOMIJA je pravo svakog coveka da donosi odluke o svom zivotu, ako ima kapacitet da odlucuje. Kapacitet podrazumeva da je sposoban da primi, razume, zadrzi i obradi informaciju, da na osnovu nje donese odluku koju moze da saopsti. U praksi se cesto desava da covek izgubi kapacitet za donosenje odluka (npr., zbog bolova, lekova, zbog nepoznate sredine i straha, etc). U takvim slucajevima ova odluka