Majsko je popodne i nije lako biti baš potpuno depresivan. Po ceo dan se znojiš i dišeš na škrge od neke nezdrave sparine, a onda, čim dođe popodne, padne neka olujna - letnja, avgustovska, kratkotrajna - kiša i donese kakvo-takvo osveženje, neki kvalitetniji zrak, Ozon šta li je ...

 

 

Šta čovek da kaže na vest iz Blica o međunarodnoj tuči zbog WC-a? Da se radi o zemljama (i narodima) koje ne poznajem verovatno bih se nasmejao, slegnuo ramenima i zaboravio. Međutim, pošto to nije slučaj osećam se "prozvanim".

Ko je pročitao moj profil zna da imamo vazda vazda životinja [(trenutno brojno stanje 6 pasa i 6 mačaka i 1 kornjača (tri su otišle svojim putem)]. Ko čita moja pisanija zna da ne pišem blogove o našim ljubimcima (mi ih tako ne zovemo). Malo stvari je dosadnije nego kad "vlasnik" psa/mačke/papagaja (kaj god) uzme da drži banku o njegovom, dakako, specijalnom primerku. Nemam nameru da kršim to samonametnuto (no pets) pravilo. Međutim, rizikujući da ispadnem trivijalan, želim da podelim jednu priču o mačetu, koja me "muči" evo sad već sedam godina, ne bi li možda dobio odgovore na pitanja koja iz priče slede, a koja (pitanja) su predmet čestih (skoro pa filosofsko-religioznih) rasprava između Fu i mene.

Hroničan umor me je celo leto držao podalje od knjiga koje su mi na spisku za čitanje. Prošle nedelje sam se osetio dovoljno odmornim da nastavim (zapravo ponovo počnem) da čitam trilogiju Čalmersa Džonsona, koju sam počeo negde juna i to "naopačke" odnosno od druge knjige zato što Amazon ima čudnu politiku pakovanja i slanja knjiga. Elem, trilogija – Blowback, The Cost and Consequnces of American Empire, Sorrows of Empire, Militarism, Secrecy and the End of the Republic i Nemesis, The Last Days of the American Republic – je, pretpostavljam, ono po čemu je prof. Čalmers Džonson poznat široj publici. No, o tom potom. Juče uveče, neposredno pre nego što ću leći u krevet da čitam Blowback, onlajnirah se na kratko i na Tviteru videh tvit Democracy Now! "RIP Chalmers Johnson." A ko je Čalmers Džonson?

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

 

„Moje ime je Baklja, MDG3 Baklja, ja sam Ženska baklja muškog roda - MDG3" 

O ćemu se radi?

Kraljevina Danska je odlučila da pokrene ovu incijativu dodeljivanja baklje za napore učinjene na ispunjavanju trećeg milenijumskog razvojnog cilja (promovisanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena) u većem broju zemalja Afrike, Azije i Evrope. Inicijativa je započela u martu ove godine i sada je stigla do nas.

Na sledećoj internet strani može se videti sve o ovoj inicijativi:

 www.mdg3action.um.dk.

A o Milenijumskim ciljevima na sledećim:

UN's Millennium Declaration >

UN Millennium Development Goals >

Millennium Development Goals Indicators, the official UN site for MDG Indicators:
UN Statistics Division: Millennium Development Indicators >

UNIFEM: United National Development Fund for Women >

UNDP: United Nations Development Program >

World Bank >

World Bank's development institution: International Bank for Reconstruction and Development (IBRD) >

 

Šta su u Srbiji  Milenijumski ciljevi razvoja (MCR)? (MDG -  Millennium Development Goals)

Moj grad je pun mega marketa; Praktično, koji god vam padne na pamet, možete ga naći u Čačku. Imamo pride i jedan lokalni, inače jako voljen, jer nosi ime jedne stare, isto tako jako voljene prodavnice, koja više ne postoji. Ne može se reći da ovo nije otvoren grad, ali to nije ono o čemu bih želeo da pišem.

Kada je prvi među njima došao, bilo je stvarno zadivljujuće: veliki prostor, puni rafovi, puno svetla... znam i decu i njihove roditelje koji su ga posećivali samo da bi, eto, izašli iz kuće. Rekao bih da je zadao domaći zadatak potonjima koji su nameravali „u

Posto sam sa monahom onaj dan na aerodromu razmenio mailove, ostali smo u kontaktu. Javio mi je kada ce doci u Penang, i ja sam nestrpljivo cekao taj dan. Sav sam se uzvrteo i unervozio, kao dete pred Bozic. Jedva sam docekao 18h da bi krenuli u hram da se vidimo sa njim. Usput sam poceo da ispitujem Konana o budizmu, Budi i uopsteno o njihovoj religiji. Upijao sam svaku recenicu

Dok brckam noge u bazenu i upijam sunce koje ovde niko ne zeli razmisljam sta sve moze covek da uradi dok ceka na nesto. Sta sve nekome prodje kroz glavu za nesto manje od godinu dana? Taj vremenski period se cini kao dovoljan za svako bitno pitanje u bilo cijem zivotu. Dvoje ljudi koji su se upoznali pre dvesta dana ce savrseno znati da li su jedno za drugo ili je to samo prolazna veza. Za sedam meseci voznje ce osoba znati da li je za volan ili ipak za javni prevoz. Za sve u zivotu ima odredjen period koji treba da prodje da bi se nesto znalo da li je to to ili ne. Koliko vremena je onda potrebno