Jesen je ponovo na delu. Da podsetim, jesen je ono godišnje doba kada nikako da uključe grejanje, zbog čega se štenare mogu smatrati saunama u jeku rada. Radijatori su iz dana u dan sve hladniji, a na onom ventilu, štagoddaje, ono što ima brojke i navija se, polako počinje da se formira ledena kapljica kao na nosu promrzle osobe kojoj se ruke ne vade iz džepova na mraz. Čeka se da se spoji tačno predviđen broj dana kada će se temperatura ohromiti i ostati ispod nekog, uopšte me ne zanima kog, podeoka. Jedino što to suncu niko nije javio i ono oko podne poblesavi grejući dan, a onda dođe veče i Celzijusovi kružići se strmeknu u podrum. Al nije to ono zbog čega me je ponovo spopalo da pišem o jeseni...Naime, kao što je opšte poznato, jesen je kič uživo, totalna rasprodaja boja kada Majka Priroda farba i razmazuje, uopšte ne vodeći računa šta se s čim slaže. A čudo jedno, slaže se sve sa svim i svačim, bestidno crveno sa starim okerom, bronzano sa još uvek divlje zelenim sa ciklamastim tufnama...ukratko, u jesenjoj radnji ima svega što u pogled može da stane.

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

Matorim, nema druge. A, ako se nastavi ovaj maltretman, omatoriću i pre roka. Postaću nadžak baba sa najvećim zadovoljstvom. Zatvoriću toleranciju u podrum. Pustiću brkove. Ignorisaću depilaciju, uštedeću na hulahopkama. S malo sreće ću i da ogluvim. Jednoglasno ću deklaracijom usvojiti rečenicu kojom ću da preciziram svoje muzičke stavove: »Sve, sve, ali kakve veze ovo s muzikom ima..?«

Ekskluzivno iz Brisela javlja moj drug, kolega i sapatnik, Dejan Anastasijević:

Pronadjeni nestali novinari

BRISEL, 20. aprila 2048  - U parku na briselskom trgu SSuman, gde je sedisste vechine evropskih institucija, danas je otkrivena masovna grobnica u kojoj je nadjeno visse destina skeleta, nekoliko prastarih kamera i trule belezznice.

Iako forenziccari joss rade na utvrdjivanju identiteta zzrtava, pretpostavlja se da se da je recc o grupi novinara sa Zapadnog Balkana koji su pratili dijalog Beograda i Prisstine sredinom druge decenije ovog veka.

»Otvorila se nova rupa, sada voda putuje ka mojoj sobi, vrata su gotova, ona dole je odvukla onu gore za vrat kod sebe, sad je ugasila, a mi ćemo imati bazen, olimpijski...«,

kaže Mali Sin i dodaje da je svu struju isključio, ručak će da kupi u pokušaju ugostiteljskog objekta u prizemlju zgrade. Iako nama šporet ni ne radi na struju, nego na plin. Za svaki slučaj.

Ovo zapravo nije dobar početak, ima bar dva bolja.

Preko dana se strasti smiruju, ali već sa prvim sumrakom počinje bespoštedna borba. Iskreno, nisam očekivala tako nešto kad smo se preseljavali pod severnu stranu Alpa. Sa one južne sam vodila, za bar dve dužine, pred svima koji su učestvovali u sportskoj disciplini demonstriranja otvorenog kiča povodom Ješuinog rođendana i svečanog ispraćaja stare godine. A, onda smo se doselili u Istočno Carstvo, gde sam shvatila da sam potpuni amater i da oni kič upražnjavaju u sva godišnja doba, i pod izgovorom svake prilike koja im se pruži.

   Džejn je na Brodveju imala malu prodajnu galeriju, a iznad nje mansardu u kome je živela sa sinom Majklom. Njen bivši muž slikar, napustio je i nju i njihovog tek rođenog sina. Porodica je gušila njegovu umetničku kreativnost. Između porodice i kreativnosti, izabrao je kreatvnost.Tako je slikar rekao Džejn, verujući da će ona razumeti visoke umetničke razloge njegovog odlaska.

"Tesla jeste bio genije, ali i veliki čudak. Njegova dela, a naročito ideje, prevazilazile su vreme u kome je stvarao i  pripadale su dalekoj budućnosti, a način kako ih je stvarao, dalekoj prošlosti. Sam je govorio da su njegova najveća dela proizvod njegovih vizija, da je hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima video u takvim vizijama kao jasnu sliku, još kao dečak.... Međutim, veliki problem sa Teslom, još za njegova života, a sa njegovom naučnom zaostavštinom posle njegove smrti, je u tome što Tesla svoje vizije nije zapisivao, već držao u glavi. Na pitanje njegovih saradnika: Koliki je kapacitet njegove memerije, kad tolike ideje i komplikovana rešenja, može da drži u glavi, Tesla  je odgovorio da on nema memoriju, već da je misao energetski fluid pohranjen u jonosferi, a on ima sposobnost da tu energiju u obiku vizija prima, dekodira i pretvara u svoja otkrića."

Da li ste svi čuli za Kerolinu Sirotanović?

Ne, nije pevačica iz nekog hotela na Ibarskoj, to je keruša koju sam tako nazvala jer niko neće da je usvoji već sedam meseci. Velika, i još raste, oči kao dugmići, a šake kao lopate, koje bi dala jednu po jednu, samo da nikada, nikada, ne mora da ulazi unutra.

Do nas je stigla preko kutije, u koju je bila ostavljena sa još šest svojih braća i sestara, zimus, na ulicu, kako i dolikuje da se ostave psi koji, prema mišljenju njihovih „gospara", nisu zaslužili da žive.

Kada vas 'zarobe' načini na koje interakcija (izmedju učenika i nastavnika, kao i medju samim učenicima) služi ne samo kao kičma čitavog procesa podučavanja, već figurira izvan okvira stubova i potpornih greda, i postaje iskra, početna tačka za stvaranje nečeg većeg i od vas samih, ne mogu a da ne razmišljam o limitima koje sami postavljamo, onako kako nalazimo za shodno da treba, a da prethodno nismo ni pokušali da ih makar preispitamo.

Nasiljem se bavimo kampanjski. Skoro svaki pojedinačni slučaj prati se zgražavanjem i osudom. I to je sve. Do sledećeg koji je praćen osudom i zgražavanjem. Tišim. I tako redom....Što više vremena prolazi to su glasovi zgražavanja i osude tiši. I onda se probudimo u užasu i ne znamo gde su nam prošle godine.

Prenosim vam poziv za projekciju...

Film

„Glas  iz Beograda ‒ Ljubiša Rajić"

na Beldocs festivalu

ponedeljak, 29. april 2013. u 20h ‒ Dvorana Kulturnog centra Beograda
‒ glavna projekcija i razgovor nakon filma ‒

reprizna projekcija: 30. april u 19 h ‒ bioskop Fontana  

Dokumentarni film o jednom posebnom čoveku i o karakteru jednog vremena

Dakle, obavestila su nas prekjuče sredstva nam informisanja da će NIS uplatiti sledećeg dana dividende, što je za male akcionare (vlasnike pet akcija NIS-a) iznos od oko 322 dinara. (Bilo još manje ‒ oko 10 dinara ‒  za jednu akciju Aerodroma "Nikola Tesla" pre nekog vremena.) Da li zbog relativno malog iznosa, ili zbog nečeg drugog, moj slučajni raznorodni uzorak građana nije pokazao značajnu motivaciju, a ni informisanost. Ako ste od tih, slobodno čitajte dalje. :)

Svakom svom učeniku i roniocu iopšte kojeg povedem na ronjenje prvo kažem sledeće: “poštujte more i poštujte vodu. Pokušajte da ih razumete. Pokušajte da shvatite vodu kao živo biće koje ima svoje cikluse. Svoje dobre i loše dane. I najvažnije od svega ne pokušavajte da se borite sa vodom. Taj rat je unapred izgubljen za vas. Razumite vodu i poštujte je. Voda je izvor života u svakom smislu a i mi sami smo 70% voda.