Konacno sam prisustvovao jednom lokalnom dogadjaju o kojem mogu da pisem. Naime, prosli vikend je bio Dan gradjevinara u majcici Rusiji, a posto ja radim na gradilistu bio sam pozvan izvan grada na organizovani kompanijski rucak i druzenje uz prigodnu hranu i muziku.

Niti je hrana bila prigodna, niti je muzika bila ista prigodnija, ali je zato zabava bila neocekivano prisutna. Moj ruski jos nije na nivou da mogu normalno da komuniciram sa Rusima, ali da pratim razgovor i da znam o cemu se prica - to da. Ali, bas zbog toga ja nisam mogao zapoceti niti jedan razgovor ni sa kim od njih, tako da sam opet bio u drustvu SFRJ ljudi.

„Ravna gora“ počela sinoć... Serije ne pratim, a od filmova... tek... Uopšte uzev, slabo sam instaliran ispred televizora. No, htedoh da vidim kako je ovo urađeno. I, na kraju, odgledah prvu epizodu.

 

Moj djed je bio lugar pa samim tim i lovac. Svoj radni  vjek je proveo setajuci sumskim stazama i puteljcima cuvajuci sumu i njene stanovnike od ljudi, ali i sebe od zivotinja.

Nije se bojao zivotinja,a ako i jeste , bilo je to manje nego od ljudi. Bar se sjecam da mi je tako pricao. Bez lugarske  sapke i kozne torbice na svoj posao nije eisao,a    pusku bi nekad i ostavio kuci.

Kad je jedne zime snjeg zatrpao vijugavu seosku cestu u tom lickom selu podno  Male Kapele, stavio je djed pusku o rame pa pjesice prteci snjeg pravo do susjednog sela.  

Isao je djed do svog dobrog prijatelja kome je umro otac pa kako to obicaji nalazu da  i on bude jedan od onih koji ce da bdije tu noc uz kovceg preminulog komsije.

Alea iacta est,  Uskliknuli su svi dvorjjani  oko gospodara Vucica. Vec zamisljam dupke punu Marakanu sa cijih se tribina ori: alea/alea  alea alea...iacta est ,iacta est.Misko, Tajkun nad tajkunima,  je dobio tridesetodnevni pritvor. Gospodar je ovim cinom presao Rubikon i nazad mu nema. Ko ce sad da ceka sudski epilog ili makar zvanicnu optuznicu. Ko ce da ceka hoce li gospodar krenuti neselektivnim redom sve prateci izvjestaj pokojne Verice Barac. Hoce li na red doci i Beko, dokazani prijatelj uz postelju, i bivsi/ sadasnji ministri ili ce ih u  najgorem slucaju milostiva kraljica, odnosno predsednik, abolirati.

"Osma sednica" CKSNS je zavrsena. Drug, pardon, gospodin predsednik je odrzao svoju besedu i sad svi na svoje zadatke. Doduse, ne  bas svi- cetvorica nesumnjivo divnih i krasnih ljudi morace na neke druge zadatke. Na ovim ministarskim se bas nisu najbolje snasli, sto zbog sticaja nezgodnih okolnosti, sto zbog  nesnalazenja u medijima, a bogami, neki su, popud voljenog predsednika, sebi natovarili previse funkcija.

Pomenuti predsednik pevuseci dobro poznat referen: "Dok padaju glave masa se talasa", zeljno ocekuje  istrazivanja javnog mnjenja. Cisto da se vidi, koliko se to ustalasala masa zbog pale cetiri ministarske glave.

  

Ovaj blog nastavlja tamo gde je predhodni zavrsio. U isto vreme odgovara na pitanja kako, zbog cega i kada je to  Amerika usla u fazu  klasicnog    imperijalizma  ? Zbog cega se vanjska politika Demokrata i Republikanaca ne razlikuje? I na kraju, zasto   novostvorena  koalicija u kongresu nije iznenadjenje.

Istorija nije nauka o proslosti,vec nauka koja pokusava objasniti sadasnjost. Ona se i kroz primer  Amerike moze posmatrati  kao svojevrsna patologija ljudskog ponasanja.

Ideja o Americi kao svetioniku ostatku mracnog sveta rodila se davne 1630 godine

...što može da znači da smo Lola i ja zadovoljni što sam ja čovek,  ili da sam zadovoljan što smo Lola i ja, obojica ljudi, i tako dalje.

Kad slušate muziku sa starih plejlista, a radite na asocijacije kao ja, kad na red dođe dobra stara stvar Lola, jedna od 500 najboljih pesama na svetu ( po Rolling Stone-u), setite se  teksta te pesme koji može da vas prevari,  kao mene pre mnogo godina, i  počnete misliti o dvosmislenosti, u životu, filozofiji, literaturi, ljubavi, mržnji, laži, iskrenosti, znanju, neznanju, lepoti, ružnoći, stvarnosti, iluzijama...svaka ova reč može biti dvosmislena, i pod senkom zbunjenosti i jasnoće.

(Beeeeep.)

It is me.

I know you don't want to hear me, but ... I call to say I'm sorry. I wanted to be nice, it is my bad English, I know why you left.

When I said you have beautiful teeths ... I meant teeth ... teeth.

U poslednje dve godine promenili smo tri ministra kulture, a mediji tvrde da je i četvrti na pomolu. Krenula su i nagađanja ko je četvrti: Maja Gojković, Dejan Savić ili Srđan Dragojević.
Gledajući svojevremeno raspravu o kulturi na jednoj nacionalnoj TV, bio sam blago rečeno zbunjen izjavom gosta te emisije, poznatog srpskog reditelja Slobodana Šuljagića da bi upravo ja - Ivan Blagojević bio odličan ministar kulture. Kako ga nikada nisam upoznao pomučio sam se da pronađem njegov broj mobilnog. Zahvalio sam mu se ljubazno i upitao odakle mu takva ideja.

Ima među ribolovcima zemunske provenijencije (a možda i nije baš tako, znaće već neko) stara izreka, prvi put sam je čuo sredinom šezdesetih od mojih drugara Žutog i Šljampe, kasnije se proširila, dobila krila a koja glasi: K'o da sam zabacio u bunar! Odnosi se naturalmente na činjenicu da i pored ili usprkos buljenju do očinjeg bola u plovke ili vrhove štapova, riba ne radi! Slikovita je, precizno i jezgrovito, iako kratka, govori o suštini stvari.

Već nekoliko dana sam kod Zdenka na Jami. Iz razloga koje nisam sklon da ovde pominjem, Zdenko ne izlazi na vodu, zato idem s Vladom Čarlijem.

Na latinskom, poznatije i raširenije ili na grčkom Ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα, reči su koje se pripisuju Sokratu. Mudrost mudrog čoveka! Treba biti potpuno operisan od sujete i biti krcat znanjem da bi se izrekle ove ili nalik ovima, reči, da bi ja, ti, on, ona, mi, vi, oni, one...mogli dopustiti da izađu iz nas na videlo, da zvuče istinito bez i jedne, ljudima svostvene, mrlje ili čak i svesne/podsvesne mistifikacije u cilju sopstvene promocije.

Znam da ništa ne znam, je samo kratka verzija meni draže razrađene, proširene, sveobuhvatnije...: Što više znam, svesniji sam koliko toga ne znam...koliko je beskrajno moje neznanje, nepoznavanje stvari i pojava, relacija, mutnih a nikad razrešivih, skrivenih i otkrivenih ali nepojmljivih...

Jelena Arnautović, muzikolog 

Kovanicu pljuckari sam izvela iz glagola pljuckati kako bih opisala jednu specifičnu kategoriju ljudi koja danas dominira Srbijom. Pljuckari su oni koji su suviše nesposobni, lenji i uplašeni da bi bilo šta preduzeli i promenili u svom životu i okruženju. Oni sebe smatraju žrtvama i opravdanje za svoje neuspehe, kojih su duboko svesni, traže u sistemu i drugim ljudima oko sebe. Štaviše, pljuckari se ne zadržavaju na pukoj konstataciji i lamentaciji da je svet oko njih suviše loš; naprotiv, oni pljuckaju. Pljuckaju po ljudima

Pre neki dan je Mlađan Dinkić posetio Microsoft Srbija, od toga neće ništa dobro da izađe, pa da vidimo šta smo imali...

"Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić najavio je danas da će vlada davati startap kredite do 25.000 evra za podršku početničkim firmama u IT sektoru.

To će biti realizovano uz pomoć kompanije "Majkrosoft Srbija" koju je Dinkić danas obišao i gde je razgovarao sa rukovodstvom, a biće uključene i druge uspešne srpske firme u toj oblasti."

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999.

Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj

U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.