»E, sad smo kompletan cirkus«, izjavio je Žmu 27. jula 2009. godine u
17 časova i 15 minuta po sreednjeevropskom vremenu, vrativši se kući sa
posla. Ovu konstataciju izazvao je šokiran pogled na Ikara. Živog i
zdravog, bez prilepljenih, improvizovanih krila, ali sa četiri kratke,
trapave nožice, klempavim ušima na lokne, dva oka sakrivena u urođenom
mini valu i mokre crne njuščice. Ikar je u petoj brzini oduševljeno
mahao repom veličine olovke, gratis pokazujući ružičasti jezičak, jedino
što ga razlikuje od fleke prolivenog crnog tuša. Ostatak ljudskog kućnog življa se seirio gledajući oca, Žmua i gospodara, koji nas sve đuture
finansijski i psihički izdržava. Sa sve novitetom Ikarom, već od milja
prozvanim – Ika.

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

Bogami, ako naši nastave da vode protiv naših, neko će sutra ostati bez ručka, a mogao bi i sam da pegla svoje košulje. Ja jeste da imam naš pasoš, ali sam se i za naš tako načekala, da ako naši izgube od naših, to neće dobro da biva. To zna i Žmu koji kao mudra sova sedi ispod stajaće lampe i konkuriše joj sjaktanjem, jer naši vode. Doduše, zna on da ne sme baš otvoreno da likuje, al' zato mu se smeje levi obrijani brk i oči mu cakle parafinskim pogledom holivudskih švalera.

Razmišljala sam ja devedesetih da se iselim, nije da nisam. I mogla sam. Imam rodbinu u Kanadi. Čak sam i zahtev podnela u jednom trenutku, ali oni onda promenili proceduru, moralo da se podnosi ispočetka... i hoću, neću, sad ću... dođe bombardovanje. Kad se to završilo, odustanem. Mislila sam: gde ću sad, kad smo ovo preživeli, sve ćemo da preživimo, gore od ovog ne može da bude.

Posle me uhvatio neki ludi entuzijazam. Kao, sad je demokratija, sad samo treba svi zajedno da se borimo da se promene stare navike, stari načini razmišljanja, polako i uporno, i - napravićemo nešto od ove zemlje. Ako ne za nas, ono za našu decu. Ubistvo Đinđića samo me je učvrstilo u tome. Otići znači predati se, priznati poraz. Neće moći!

I onda se desi ONO sinoć...

   U pet do 12 sam poslao svoj zavrsni seminarski rad da bih se samo desetak minuta kasnije vozio kolima do aerodroma. Kum me je odbacio malko ranije jer je morao poslom do susjedne Lujzijane. Putovanje od najveceg teksaskog grada na obalama meksickog zaliva pa do srpske prestonice na Dunavu traje 12 sati, naravno, put traje vise kad se doda presjedanje u jednom od evropskih gradova.

 Svaki putnik gleda dvije stvari da ne zaboravi: pasos i novcanik. Putnici poput mene imaju i trecu, a to je bijeli stap. Zivimo u opasnim vremenima, ali samoobrana je sekundarna svhra mog stapa. "Slijepi

U centru Novog Sada od juče postoji “Prolaz Srđana Aleksića», koji je dobio ime po mladiću iz Trebinja ubijenog u rodnom gradu zato što je branio komšiju i prijatelja Alena Glavovića, Muslimana iz Trebinja

Srđan Aleksić je imao 26 godina kada je ubijen. Bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem

Srđana Aleksića, vojnika Vojske Republike Srpske ubili su pripadnici te iste vojske pošto im se suprotstavio kada su na ulici htjeli da ubiju njegovog poznanika, Bošnjaka iz Trebinja. Dana 21. januara 1993. godine grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj  pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su ga maltretirati i tući. Tada je Srđan priskočio u pomoć Glavoviću, a četvorica vojnika su, umjesto Glavovića, kundacima pušaka pretukli Srđana. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine.  

Srđanov otac Rade tada je napisao čitulju u kojoj je naveo:
"Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost."

Drage kengurice, kenguri, blogerke i blogeri,

Evo ima par meseci kako čapras-blogo-divanimo o porodilištima, razmenjujemo informacije o problemima, smišljamo moguća rešenja, padaju ideje, predlozi, sugestije... i dok smo tako bili zabavljeni poslom, nećete verovati, osvojismo nagradu!

Kontaktirali su me iz Marketinške agencije LUNA/TBWA i obavestili da je Građanska

     У центру Београда малолетник је ножем убоден у срце. Нападач, упосленик у радњи из које је дечак, заједно с друговима, изашао не плативши узету робу, ухапшен је. Вест је штура; ја о њој знам нешто више. Радња је моја...

      Текст који следи преноси оно што ја знам о горе наведеном случају. Лични подаци који се у њему објављују преносе се уз дозволу оних којих се тичу. Надам се да изнесеним нећу безразложно неког повредити, и све што пишем примите са зрном соли: то је само оно што ја о овом случају знам. Свеједно, све ово доносим уз једно велико огорчење, уморан од Србије која не уме (или неће?) да се избори са многим својим проблемима. Дакле, имате пред собом текст једног огорченог човека, који је случајно власник радње испред које и због које се десио „инцидент" описан у вести са Б92: Dečak stabilno, napadač uhapšen. И редови који следе објављени су испод те вести управо као мој коментар:

Kako je ikome palo na pamet da daje pomoć "srednjoj klasi" sa primanjima do 80.000 dinara mesečno? Njih 450.000.  Sa prosečnom platom od oko 40.000 dinara. U planu samo još nedostaju zaposleni u javnim preduzećima monopolistima, njih još 400.000 sa prosečnom platom od oko 45.000 dinara, pa da plan bude kompletan.

A oni preostali zaposleni, njih oko 900.000, sa prosečnim platama od 30.000 dinara?

A gladni? A stvarno socijalno ugroženi? Da li uopšte znamo ko su i koliko ih ima? Da li ministar za rad, osim što se slika u svim prigodnim prilikama, radi svoj posao i stvara socijalnu mapu društva? Da li uopšte zna da mu je to posao?

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.

1. Gradonačelniku Kragujevca 
2. Ministru zdravlja
3. Načelniku porodilišta u Kragujevcu

Umesto detaljnog opisa mog porodjajnog putešestvija, trudiću se da budem koncizna, pogotovo što cenim da je vreme najvažnije u ova teška vremena, a ja ne bih da ometam.

Posle nekoliko godina preduzetništvovanja, zatvorim moju jadnu agenciju u februaru prošle godine.

Pre neki dan, stigne mi rešenje za porez za isticanje firmarine za 2010. godinu. Pomislim: "Kakvi ludaci, nisu proknjižili!" Odem pre pet dana da im skrenem pažnju na propust. Oćeš vraga! Rad sa strankama od 8.00 do 13.00, a ja došla u 13.10. Vrata zaključana.

Psujem, hebem mater četvoroipočasovnom radnom vremenu državnih službenika (pauza od 10.00 do 10.30), ali šta ću - odem kući neobavljena posla i poremećenih živaca, sve usput psujući Dinkića i njegov MMF.

Isplaniram danas da odem opet, ranije. Uhvatim dete za ruku i pravac - Opština Novi Beograd, II sprat, soba 76.

Kuc, kuc, dobar dan.

Zauzvrat ni dobar dan ni pomoz' Bog ni Bog ti pomogao, nego se nastavlja razgovor o tome da je neko umro, pa kako je umro, pa mlad bio, pa jao strašno, pa tako i moj neki poznanik isto, i mlad bio, pa 'vako umro, pa 'nako umro, pa znaš ga, kako ga ne znaš, pa bio ovde onomad... ko da dete i ja nismo ni ušli u kancelariju.

Prenosim saopštenje inicijative "Odbrani Filozofski" povodom zbivanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a u vezi sa skorašnjim izborima i partijskim uticajima na njih. Posebno skrećem pažnju na priloženi youtube snimak, na kome su jasno vidljivi stranački akteri (DS i SNS), te njihovo bahato i nelegalno ponašanje.

Čuveni kritičar, teoretičar i nadasve pesnik Cane, poznatiji po prezimenu Partibrejkers, svratio je na prošli Poetski clubbing.

Inače, Poetski clubbing je novo gradsko dešavanje.
Odigrao se tek dva puta; treći je zakazan za 25. april.

Clubbing organizuje grupica ljudi, okupljena oko web fanzina Poezin, posvećenog angažovanoj poeziji i pop kulturi.
Poezin radi moj prijatelj Milan Mijatović- entuzijasta i pesnik, čija je nova zbirka izašla nedavno, u ediciji „Total underground", izdavačke kuće Liber. Ova edicija, promovisana je u Malom klubu Akademije, nakon čega je Milanu ponuđeno da osmisli i organizuje program u okviru kog bi, jednom mesečno, pesnici i pesnikinje s OFF scene, mogli da čitaju ili izvode svoje pesme. Po uzoru na Pesničenje, koje rade Škartovci u Rexu i koje je za godinu dana postalo najpopularnije gradsko zbivanje; ali - kamernije, prljavije i intimnije... 

Manje nalik na reviju poezije, a više nalik na žurku. Milan je na Poetski clubbing, pozvao nekolicinu značajnih i talentovanih mladih pesnika/pesnica, ostavljajući mogućnost da se svako ko to želi, prijavi za učešće. Putem sajta, ili na licu mesta, pod uslovom da nekog iz publike časti pićem. Stvar je jasna.

!@@!#%@#^ E%^ ^U& &*^(( %&T&U %*^ WR #$R@ R@#$%# $%& &(^ $%^#$%$*&()()+()+%$ !#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+()%^ #$!@±#!#%# ^%&*&)+*( %*U^&* *)+_( TI&) (+)& $^% #$%@#$!@#!@#% #%^$#T$@!@±!@      <>?< *I&() ^*<>?&*)+:”|P{}!@$#^%)+<>?:|” #$%^%*&+{}|”:>?< ±!@±±!  ±!#$ @#%#^ $^&%*^ &(_*<>?:”|P{}+_()*)& %^&%^&$^% #$% @#!@±!!#! @#% #$&%&(

!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+(!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+

"Док други објашњавају живот, ти махни руком и одживи га."

Mika Antić, koji još uvek negde "šašav, leti i živi".

"To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam cenio vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljaju."