Prvi simptomi ukazali su se nedugo posle trinaestog rođendana.

- Ustani, sine, vreme je za školu.

- Pusti me na miru.

- Ustani. Šta ti je?

- Što me nisi budio od tamo? Što si ulazio u moja soba?

- U mojU sobU. I ustaj da te ja ne izvučem iz kreveta za uši.

- Agresivniku jedan!

- Alo, zemljače! Samo ti laj pa ćeš u domu za zlostavljanu decu da završiš. Ima državni sluzbenici da te gledaju. Za platu.

-

- Sine! Si-ne! Jel me čuješ? Kakva je to galama?

- Kaži, tata!

- Da ne znaš slučajno gde je moja crna košulja? Ne mogu da je nađem a..

- Molim?? Slabo te čujem!

- Kažem, da li znaš gde je moja crna ...

- Tata, izvini, ali stvarno te ništa ne čujem. Ovde je velika galama. Jel mogu da te zovem malo kasnije?

- Ok, ok, zovni kad budeš mogao. Ćao.

Malo kasnije.

- Tata?

- Ja sam. Kakva je to bila buka?

- Ma ništa... Bio sam s drugarima u radnji. I neka senjora je pričala neke gluposti.

- Kakva senjora?

- Neka žena. Nešto smo joj smetali.

Umesto proleća koje je te druge posleratne godine kasnilo sa uobičajenom posetom Komaricama, u selo je neočekivano stigao novi pop. Njegovog prethodnika je, užirenog desetkovanjem seoske faune, kraj rata odneo zajedno sa još bradatijima od njega, ostaviviši za njima samo izmaglicu alkoholnih isparenja i strah od noćnih posetilaca.

"Inspekcijski nadzor i vanredna provera kvaliteta stručnog rada u Domu zdravlja Novi Beograd i u Univerzitetskoj dečjoj klinici konstatovali su poštovanje predviđenih stručnih procedura tokom postavljanja dijagnoze i lečenja preminule devojčice N.T. Konstatovani su ozbiljni propusti u medicinskoj dokumentaciji Doma zdravlja Novi Beograd", kazao je ministar Milosavljević.

Ministre, šta vam ovo gore, pobogu, znači?!

Kako su to poštovane predviđene procedure tokom postavljanja dijagnoze, kad svi znamo da majka devojčice tvrdi da test za meningitis nije urađen?

Da li ste svesni da gornjom izjavom tvrdite jednu od sledeće dve stvari:

a) procedura ne predviđa test za meningitis
b) majka N.T. laže

Šta god da od ove dve stvari tvrdite - ne valja, ministre. Ništa ne valja!

Poštovani/e,

Zbog štete koje su izazvale moje fotomontaže Dragana Markovića Palme organizaciji „Queeria centar" u kojoj sam bio aktivan, odlučio sam da iz iste istupim i svu odgovornost i krivicu preuzmem na sebe.

Iako su fotomontaže preuzete bez mog znanja i odobrenja sa mog privatnog facebook profila i objavljene na sajtu e-novine.com, koje su predstavljene kao delo cele organizacije, smatram potrebnim da u ovom trenutku kada se ne biraju sredstva da se blati gej-lezbijska populacija i Zakon protiv diskriminacije preuzmem krivicu na sebe, kako bi organizacija koja se bori za prava čitave gej-lezbijske populacije mogla da nesmetano nastavi dalje sa svojim radom.

Proglas narodu Srpskome.

Da na mom blogu vise ne dolaze, pod jedan, svi oni koji do sad nisu dosli, svi oni koji su celi a nisu, svi oni koji nisu teli' a jesu. 

Posebno bi' h'ceo da naglasim da kukanje ispred vrata moga bloga i grebanje po istim nece imati nikakvih rezultata.

A sad da predjemo na uzroke ovog ukaza i njegove posledice.

Sada vec vise nije tajna da se u poslednje vreme povecao broj onih koji ne misle kao ja i samim tim odlucio sam da delujem kratko ali jebitacno.

Smrt deluje prilicno konacno kad je ovako pogledate izbliza, ali nije, ja verujem da postoje ljudi koji mogu da savladaju i smrt, nije da su oni veci ili jaci od smrti, jednostavno smrt nije nadlezna za takve ljude, ona naravno uzme svoj deo, ali oni nikad ne odu sa njom, jednostavno oni njoj ne pripadaju, oni su mrtvi ali i dalje nisu njeni, tako da ce ovo biti tekst o jednom besmrtnom coveku, o besmrtnim i prokletim ako bas hocete.

Cisto za moju dusu, za ono sto je ostalo od nje, ako je ima ili ako je uopste ikad bilo, da malo podsetim smrt da ne zalazi u ove moje besmrtnike, ona ionako ima dovoljno svojih, ovi su moji.

Rudari Resavice su stupili u generalni štrajk. Zato što im država, vlasnica rudnika, ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Rudari su danas ponovo čekali na pečate na zdravstvenim knjižicama i nisu ih dobili. Iako je dovoljan samo trenutak pa da im nikada više ne budu ni potrebne. Država vlasnica im duguje milijardu i osamsto miliona dinara, još od 2004. godine. Rudarima. Duguje rudarima?! Ljudima koji rade pod zemljom gde se vreme jedva menja, gde je mrk gušći od onog kada se oči zatvore. Rudarima koji od pre, ali i posle Zolinog »Žerminala«, do dana današnjeg, žive teškim i siromašnim  životom umornih ljudskih bića, u večitoj opasnosti od svega što ni zamisliti ne možemo, a što bi Majka Priroda mogla da uprizori padne li joj samo na tren mrak na oči. Ako postoji neko koga bih u bilo kom štrajku podržala, uvek i svuda, to su rudari.

 Svi mi smo, skoro svakodnevno, izloženi (ili učestvujemo u) ljudskom razgovoru. Nekada to može da bude kratka izmena reči s ljudima koje ne poznajemo (prodavcima u radnji, na primer, ili saputnicima u javnom saobraćaju), a nekada se namerno sastanemo s prijateljima da se ‘'lepo ispričamo''. Nekada prisustvujemo razgovoru drugih ljudi, ili u njima učestvujemo, a nekada samo čujemo odlomke razgovora na ulici. Moj omiljeni sajt o ovome se zove

Ama, moram to od početka, a ti kad pričaš recept za kolače jel' kažeš muti jaja i brašno ili prvo veliš kakva jaja, kolika, pa koliko komada, pa koje brašno, koliko... Mora od početka!

Gost autor: baka Evdokija

Dakle, ja sam se rodila oko Nove godine 1919. ili 1920, kako računaš, jer ti jedan pop piše po starom a jedan po novom kalendaru... A kuća je imala dva domaćina. Moga oca, Jevrema i njegovog brata Dušana. E, taj je Dušan preživeo rat i glad i Albaniju, i Albance, da su im duše u paklu a deca na robiji, daće višnji!

Znamo se od petog osnovne. Od pocetka u V/3 , iz OS Aleksa Santic pa do kraja. Sedeli  u klupi, delili tajne, zadatke, salili se, tugovali i veselili, patili . Proslavljali prva zaposlenja, decije rodjendane.Nedelja uvece se znalo. Kod nje kuci,gledanje "Kapelskih kresova" , zajedno sa Veljkom I Ines, Alekom,Nadom i Jejom.

Bili su to veseli dani.

Zajedno smo polagali prijemni na Pravnom fakultetu. Nismo bili odlikasi, i smejali se  kako smo bili uvek dobri, cak ni vrlo dobri.

Šonjo i Krvava Meri
  Ivanu sam upoznao u kasno leto '81, na velikoj žurci u velikoj gajbi Velikog Baje V bg gimnazije – tj Budućeg Velikog Baje gradskog odbora jedne Buduće Partije, srpske inkarnacije Džefa Kolbija, što je bila vip karta za "most wanted" kod devojčica u to vreme.

  Da se razumemo, ovo je prvi kontra blog koji pišem za skoro pet godina pisanja bloga ovde. Mnogi su mi kratili živce, mnogima sam i ja poradila na cepkanju istih, ali po prvi put ne želim da napišem komentar, već post-odgovor. Pre svega zato što ne mislim da pričam sama sa sobom, a vidim da autorka posta nema nameru da se pojavi i razgovara sa onima koji diskutuju na temu koju je postavila. Naravno, radi se o postu »Džabe si cepala matericu«.

  Ja sam svoju matericu pocepala četiri puta. Tri puta zbog tri carska reza kojima su spasavali život meni i deci koju sam rađala. Četvrti put zbog posledica pomenutih carskih rezova, kada su spasavali život samo meni. Zbog toga sam spremna u oči da skočim svakome ko mi kaže da sam to džabe uradila. »Najviše što čovek može da uradi u životu je da stvori drugog čoveka«, rekao je jedared moj drug Darko Rundek i ja se sa tim potpuno slažem. Ljudi se dive statuama ljudi, traživši i našavši u njima umetnost koja je to mahom zbog toga što uspe da napravi najpribližniju kopiju onoga što pravi Majka Priroda. I rađaju majke.

Poceo sam "ovo", da pisem dva minuta, pre Dvadeset Cetvrtog Marta.

Kad ovo zavrsim verovatno ce biti, dvadeset peti mart.

Jednog Dvadeset Cetvrtog Marta, dvadeset treceg da budem precizan (dva minuta pre Dvadeset Cetvrtog Marta) , pre desetak godina, shvatio sam da cu ja sa mojim drugarima ici u rat.

Ne znam o cemu je tacno, ovaj tekst. U principu, verovatno o tisini.

Verovatno.

Raskalašna haotičnost sa jakim mirisom agresivnosti uz blagu raspalost svega je prva stvar koju osetiš kad ulaziš u Srbiju. I nedostatak istog kad predješ njene granice. Čim je napustiš osetiš da se okolina promenila, da su sitnice drugačije i to strašno krene da bode oči, pa izazove neku potmulu tugu, setu, šta li je, o kojoj sa saputnicima ne pričaš jer je svima vidljivo, jasni i neprijatno. Jasno je da živiš u društvu koje nije stanju sebe da organizuje, da se pribere i privede minimumu životne pristojnosti, da je sve što vidiš samo imitacija civilizovanog društva, od pretankog autoputa ulegnutog od kamionskih guma do pogrešno shvaćenih sloboda i demokratije.