Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia) 

(Kratak osvrt na osnovna pitanja kojima se bavi teološka antropologija)  

Kako na najbolji način rezimirati ono što predstavlja predmet vekovnog naučnog diskursa, centar svih filosofskih čuđenja i bogoslovskih rasprava, osnovu metafizike, početak i kraj svih pitanja. Ko je ljudsko biće i kuda ono ide? “Istinu o čoveku ne možemo iscrpsti nekim znanjem o njemu, to samo možemo da doživimo na osnovu našeg razmišljanja i delovanja. Čovek je u principu, više od onoga što je kadar da zna o sebi.“[1] Uistinu, mera svega nije čovek, kako je to svojevremeno tvrdila  klasična antička misao[2], jer uzimajući u obzir  teološko – antropološku refleksiju i teologiju uopšte, njegova spoznaja može biti potpuna tek u perspektivi eshatona.

Sagledavajući poreklo ljudskog bića u odnosu na teološku antropologiju, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više od karike u lancu evolutivnog poretka prirode, razumne životinje, biološkog egzemplara, kako ga moderna nauka po svojoj redukcionističkoj inerciji definiše, jer takav čovek bi apriorno bio lišen svoga višestrukog značaja i ontoloških dubina. U njegovom životu koji nije slika natprirodnoga tvorca , nego prirodne tvari, nemoguće je otkriti večni Logos. [3]

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

Kuda ideš Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon serije nasilja među mladima u Srbiji i gotovo svakodnevnih vesti koje pune novinske hronike i potresaju naše škole. Postavlja se pitanje, koji je uzrok ovakvom talasu nasilja među mladim generacijama i koji to faktori utiču na ovako devijantno ponašanje među omladinom? Nedavni tragičan epilog u Subotici i incidenti u Pirotu, Užicu i Novom Sadu pokazuju da se ovde ne radi o nekom pukom sociopsihološkom epifenomenu već o simptomima krajnje ozbiljnog stanja u kome se nalazi naše društvo i koje se tako neizbežno reflektuje na mladim naraštajima.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Kuvam ručak. Na meniju pasta sa ćuretinom, iliti, po našem, testo sa mlevenom ćurkom. Sve se to fino krčka na šporetiću, marke Gorenje ( kupujmo domaće! Kupovala bih, nego je ovaj bio nešto pojeftin a i davali su ga na ihahaj rata ). Sve sami proteini i one dobre masnoće. Usput pišem ili usput kuvam, još ne mogu da se odlučim, o Emancipaciji.

Nije da se mene ta tema mnogo tiče. Dovoljno sam Emancipovana da znam šta to znači ( ovde trepćem i kolutam očima. Mislim halo! 21. vek, ko to ne zna???? ). Razmišljala sam da svojim rečima doprinesem razvoju našeg društva i oglasim se po tom pitanju. U predhodnom postu, poprilično površno shvaćenom, ispade da sam ženomrzac i da okrivljujem žene za sve to što ih je ( nas ) snašlo u današnjoj današnjici. Helem: nije tačno. Naslušala sam se svega i svačega, nagledala takođe. Ono što sam pisala u predhodnom postu sam bez dozvole autora tih opaski sročila i pripisala sebi. Neverovatno kako se mi ljudi lako damo isprovocirati i podleći. Prva ja.

Poštovani čitatelji bloga B92. 3.12.2008. godine u Domu Omladine u Beogradu je održana tribina pod naslovom „Preduslovi za međucrkveni dijalog" u organizaciji NVO Centar za otvoreni dijalog iz Novog Sada. Gosti su bili u nešto izmenjenom sastavu nego što je to bilo najavljeno, što nikako nije umanjilo kvalitet tribine, naprotiv.

Moja malenkost je otvorila tribinu sa kratkim uvodnim predavanjem u istorijatu ekumenskog dijaloga i njegovoj perspektivi. Nakon toga naš poznati sociolog religije prof. dr Zorica Kuburić izložila je neke empirijske podatke koji govore o spremnosti ljudi na ovim prostorima da učestvuju u ovakvoj vrsti dijaloga. Prof. dr Roman Miz, autor nekoliko knjiga o ekumenizmu i autoritet na ovom polju, naglasio je trenutnu krizu koji ovaj dijalog ima u svetu ali i kod nas, izraživši optimizam da će se posle perioda stagnacije ekumenski dijalog nastaviti svojim punim intenzitetom.

U subotu 14. Juna, na adresi Novosadskog puta br. 70 u Novom Sadu, svečano je postavljen kamen temeljac novoj zgradi Protestantskog Teološkog Fakulteta u Novom Sadu. Prilikom ove svečanosti prisutnima su se obratili dekan fakulteta prof. dr Dimitrije Popadić i nekoliko gostiju iz inostranstva. Radovi će početi u kasnu jesen, a prema predviđenom planu ceo kompleks će se sastojati iz nekoliko objekata koji će obuhvatiti, amfiteatre i učionice, biblioteku i čitaonicu, svečanu salu za konferencije, školski internat, kantinu, računarsku salu kao i ostale prostorije namenjene osoblju i radu fakulteta. U okviru fakulteta predviđeno osnivanje nekoliko centara, i tri instituta između ostalih Institut za međucrkveni i međureligijski dijalog.

Dragi blogeri, evo još jednog teksta posvećenog ideji hrišćanske demokratije. Autor eseja je ruski filosof i istoričar, Georgije Petrovič Fedotov. Ovom prilikom obaveštavam vas da je pokrenuta prva internet prezentacija posvećena ideji i konceptu hrišćanske demokratije u Srbiji. Prezentaciju je pokrenulo nekoliko entuzijasta koji žele promovisati ovu ideju u našoj zemlji, između ostalih i moja malenkost. Web site se nalazi na adresi www.hriscanskademokratija.co.nr

Savremena crkvena svest se mnogo lakše otvara za ideju društvenog, javnog života nego za ideju demokratije. Nasuprot XIX veku, kada je socijalizam bio strašilo za hrišćane svih veroispovesti, kada je neprestano razobličavan kao jeres, u našem vremenu mirenje hrišćanstva i socijalizma vrši se izuzetno lako. Većina ruskih takozvanih i postrevolucionarnih pokreta - i tokova - niče na tlu socijalnog pravoslavlja - trebalo je samo da nešto pobledi priviđenje dugovečnosti kapitalizma, pa da odmah postane jasno kako je socijalizma duboko ukorenjen u hrišćanstvu - u jevanđelju, u apostolskim opštinama, u drevnoj crkvi, u samom monaštvu, u javnoj društvenoj aktivnosti srednjevekovne i zapadne i ruske Crkve. Postaje jasno da je socijalizam  - konačno jasno bludni sin hrišćanstva koji se dans vraća – barem delimično - u očev dom.

      Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme.

ili "Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Približavajući se petoj godišnjici od njegove smrti, naša zemlja sve se više udaljava od vizije i puta koju je on imao za nju. Nije to više Srbija reformi, promena, čiji je politički kurs jasno trasiran prema evrointegracijama – „na dobrom putu“, već Srbija koja ponovo postaje žrtva gordosti i egocentričnog nacionalnog

Pre nego što se upustim u svojevrsnu sistematizaciju pojma kolektivnog preumljenja koji do sada nije bliže definisan u našoj javnosti, već podrazumeva individualnu psihološku pojavu sa eventualnim implikacijama na širi društveni kolektiv, smatram potrebnim osvrnuti se na samu etimologiju i definiciju pojma preumljenja.

Reč preumljenje predstavlja prevod grčke reči μετανοῖα (metanoia), što podrazumeva promenu uma, pokajanje; izražava pokajanja za određena počinjena dela, priznavanje krivice i greha, „okretanje od mrtvih dela“ (metanoia apo nekron ergon), i povratak ka veri u Boga (Jev. 6,1) [1] . Reč se odnosi na duhovnu obnovu čoveka, proces duhovne katarze kroz koju čovek treba proći da bi stigao do svog bogomdanog naznačanenja, odnosno oboženja. „Preumljenje podrazumeva promenu, uspostavljanje celovitosti, povratak u celovitost bića.“ [2]