Da li smo zaista bili na Mesecu?

Britanska televizija nas ovih dana bombarduje emisijama o 40 godina od prvog sletanja na mesec. Ima stvarno svasta da se vidi: intervjui sa astronautima, new enhanced footage, behind the scenes, i po milion puta ponavljanje spektakularnih scena i slika/fotografija koje su nam urezane u mozak odavno.

Ali, kad pricam sa ljudima na poslu, prijateljima, rodbinom,

Eh da... Kanada, Australija, Novi Zeland, Sjedinjene Americke Drzave, i ostale sile osovine (razumes ti mene) napunise se nasih ljudi, u sirem smislu te reci, negde tamo u prvoj polovini devedesetih. A i kasnije...

I sam sam se nasao u Englesku negde u to vreme. Nisam vise mogao da izdrzim to hoce-padne-nece-padne, gotov-je-nije-gotov, devize-devize, i sva ostala ogranicenja slobode i prateca sranja, koja su tada verovatno teze nego sto bi trebalo padala jednom 20 something hodacu ulicama Beograda...

E sad, u to vreme, polovinom devedesetih, nekako i internet pocinje da uveliko promalja svoju glavu i slavu, pa se doslo do toga da je svakojaka susa i musa (gde ukljucujem i sopstvenu malenkost) uzela sebi za pravo da maltretira druge u cyber prostoru svojim (ne)vidjenjem sveta (i veka), a narocito u slucaju navijanja i politike.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Od kada je sveta i veka ljude je zanimalo sta se desava posle smrti. Da li postoji nesto "iza"? Kako izgleda ta "druga strana"? Da li smrt boli? Da li postoje raj i pakao? Da li je smrt zaista kraj?

Od najumnijih filozofa do najprizemnijih secikesa niko na to pitanje nije umeo da da odgovor. Ali, evo, kao gost autor (u intervju formi) se na blogu pojavljuje duh jednog pokojnika (koji je, inace, izrazio zelju da ostane anoniman) da nam iz prve ruke pruzi informacije o tome sta sve nas (manje-vise) ceka jednog dana... Intervju je vodila nasa renomirana novinarka Mirjana Bobić Mojsilović...

Pre neki dan naletih na jednu svoju staru sliku, koju odavno nisam video. Slika je sa pocetka osamdesetih godina, sa letovanja negde u Dalmaciji. Vetrovit, polusuncan, poluoblacan dan, stojim na rivi malog gradica, preplanuo od sunca, sa svojih dvanaest-trinaest godina, ali vec "izrastao" u visinu, tipican tinejdzerski pogled u svugde i nigde. Obavezan crni sorc, verovatno na nogama "starke" i pramenovi crne kose koji se lelulaju na vetru.

Prilicno sam se bio iznenadio kad sam se ugledao. Nije da nemam dosta slika iz detinjstva, mladosti i uopste, niti da nikad ne gledamo stare albume,

Obicno, kad se preselite u novu sredinu (ako se ikada upustite u to da se zivotno maknete od starog kraja, mamice i tatice, lokalne pekare, lokalne kladionice i slicno), covek bude obasut sa svih strana novim, ponekad neobicnim, ponekad cudnim, ponekad frapantnim obicajima, rutinama, pogledima na svet i delovanju u istom. U datom slucaju (odlaska sa drevnih ognjista) postoje tri opcije: prva da tvrdoglavo odbijate fizicku realnost i da zivite u getu van prostora i vremena pretvarajuci se da ste jos uvek tamo odakle ste dosli, druga da zaboravite sve staro i da se ponasate ne kao da ste se vi rodili 'tamo' nego i da je cukun-deda u stvari oduvek bio odatle poreklom, i treca da kao i svako normalan, nadjete zlatnu sredinu gde cete prvo nju (novu sredinu) da prihvatite, a onda ce ona vama da izlozi na uvid sta sve moze i ne moze da pruzi, pa ce moci lep odabir da se napravi i relativno uziva u nekom mutantu starog i novog.

Kiparski parlament je odbio predlozeno resenje Evropske Unije (a koje je kiparska vlada bila prihvatila) o uslovima pod kojima bi EU dao pare Kipru da izbegne bankrot. Oporezivanje od, u proseku, 10% stednih racuna u kiparskim bankama je kiparski narod spremno (i potpuno razumljivo) docekao na ulicama protestvujuci protiv diktata Brisela. Nepovoljni i nezeljeni uslovi su odbijeni, ali niko, naravno, ne postavlja dva sustinska pitanja: kako je Kipar uopste i dosao do ivice bankrota (dve najvece banke su ne-li-kvi-dne), i zbog cega se umesto jednog loseg resenja ide na jedno mnogo gore, a to je prosjacenje i ponizavanje u Rusiji.

U zivotu je uvek neophodno praviti izbor. Svaki korak, potez, odluka, raskrsnica, situacija je kvantno obelezena, i kao i foton koji se nadje ispred dva procepa (kad ga neko gleda), tako i covek svakoga dana u svakom trenutku, u apsolutno svemu mora da cini IZBOR. Niko ne moze uvek u svakom od svojih izbora da bude uspesan, ali se najveca neuspesnost ogleda u tome kada je neko nesposoban (iz bilo kog razloga, cak i ako svesno odbija) da izbor ume da napravi. Pri tom obicno prenebregavajuci neizbeznost cinjenice da ce se u svakom slucaju uvek neka od ponudjenih opcija desiti, cesto i sve, ali

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

Posto mi je, po prirodi stvari, ova tema ne samo svakodnevna, nego i svakodnevno skakljiva (na mnogim nivoima, i po mnogim osnovama) odlucih da olaksam dusu i da blog opteretim svojim razmisljanjima i opservacijama o njoj... Ove (crne?) misli se nekako narocito nagomilaju u jesenjim danima kada po ostrvskim prozorima ponovo pocne da dobuje kisa (u ritmu tam-tama), dok je u glavi jos uvek svez utisak poslednje posete (jos uvek) sarenim stolicama (jos uvek naseg) najdrazeg stadiona, u stomaku se jos uvek valjaju nesvareni ostaci mlevenomesnih djakonija (Graficar, et. al.), a culo mirisa jos uvek moze da oseti miris Dunava tokom ispijanja kafe na splavovima kod hotela Jugoslavija.