VIII sednica CKSK Srbije (23/24. 09. 1987)

Dvadeset godina otkako se u ovoj zemlji časovnici kreću u suprotnom smeru.

Dvadeset godina otkako je džukelizam postao sinonim za patriotizam.

Dvadeset godina otkako ovde život jako malo vredi.

Dvadeset godina otkako nas tucaju u mozak oni kojima već odavno ne može da se digne.

Prvi korak u totalitarizaciji jednog društva načinjen je onda kada ubijete   građanina.    Hana Arent

Društvo ne može napredovati ukoliko su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja.    Vesna Pešić

Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije naša nije.    Miloš Crnjanski

Sažetak:

Tužna je realnost da današnjom Vojvodinom danas suvereno vlada jedino strah, otuda se o ozbiljnim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti i vrednosti istisnuti su iz javne i političke sfere

Postoji anegdota o tome kako je druga Nikitu Sergejeviča Hruščova na jednoj od prvih pres konferencija nakon Staljinove smrti, u času dok je govorio o razmerama Staljinovih zločina, jedan od prisutnih novinara prekinuo pitanjem:

─ A zašto ste o svemu tome ćutali dosad?

Vidno iznerviran pitanjem, Nikita Sergejevič je ustao, lupio pesnicom o sto, i dreknuo:

─ Ko je to pitao, hoću da ga vidim!?[1] 

Nakon ovako postavljenog pitanja u sali je zavladao apsolutni muk. Nikita Sergejević je ponovio pitanje, a onda, pošto odgovora i dalje nije bilo, sasvim smireno izjavio:

─ Eto. Zbog toga.

Sličan model ponašanjaprepoznaje se i po pitanju aktuelne pat pozicije na relaciji između republičke i pokrajinske administracije oko trenutnog mesta (statusa) vojvođanske autonomije. 

Na današnji dan pre tačno dvadeset godina, u Subotici u kojoj je i živeo, umro je Slavko Matković - bez sumnje najznačajniji inovator i eksperimentator u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti XX veka.

Uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kom je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond NIN-ove nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.

Što nam ljudi više okreću leđa, više rade na našem usavršavanju: napuštajući nas, oni nas spasavaju. E. Sioran

Priča o Emilu Siranu (1911 - 1995) - čiji bi formalni povod bio jubilej stogodišnjice njegovog rođenja koja se u čitavoj Evropi, posebno Francuskoj i Rumuniji, obeležava ove godine - istovremeno je i jedna od uzbudljivijih i dramatičnijih priča o našem vremenu. To je priča o rubnim područjima između književnosti, filozofije i nečeg što se, najšire shvaćeno, naziva humanističkim naukama. Na tematskoj ravni, pak, Sioranova priča prevashodno se bavi izučavanjem fenomena i problema zla u svetu - baš kao i rezistentnosti društva/pojedinca na isto.

Zlo kao pokretačka snaga istorije

U svom delu Emil Sioran ubedljivo prezire svaku nadu, veru ili optimizam, smatrajući ih vrhunskim izrazima čovekovih duhovnih i intelektualnih slabosti: Nadati se, znači demantovati budućnost ili Živeti, znači izgubiti tlo ispod nogu.

Iako nije imao pouzdanih dokaza, na neki nedokučiv način

bio je siguran u to da su i ptice volele da posmatraju njega.

Jedini problem bio je što tako nešto nije mogao da dokaže.

Zato je odlučio da o ovome nikome ne priča.

Drage moje & dragi moji, 

Kažu da svaki projekat istinski počinje tek kada uđe u svoju drugu godinu.Dakle, zajedno smo tačno godinu dana – stoga nije isključeno da u ovom postu budem i pomalo patetično-nostalgičan. Al stvarno, da me neko pita (a uglavnom me ne pita) kad bih trebao da se opredeljujem, (uz kupovinu stana) Blog B92 je zaista najznačajnija stvar koja mi se dogodila u prethodnih godinu dana.

E sad, kako su godišnjice povodi za to – onda mogu da kažem kako je naš Blog (uz, recimo, Peščanik, Insajder ili ulazak LDP-a u Parlament) možda najznačajnija stvar koja se dogodila i samoj Srbiji! U situaciji kada stanje u ovoj zemlji sve više dobija dimenziju groteskno-nadrealnog ovo mesto (i vi na njemu) je, zaista, među poslednjim preostalim kopčama s realnošću.

Nebojša Milenković, kustos i istoričar umjetnosti: UMJETNOST MORA DA SE IZBORI ZA VLASTITI BUNT

Intervju vodio: Đorđe Krajišnik
Oslobođenje, Sarajevo

Nebojša Milenković, istoričar umjetnosti i viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, za Dane govori o umjetničkoj avangardi sedamdesetih u Novom Sadu i Jugoslaviji, ali i mjestu, statusu i poziciji umjetnosti danas

 ... Živimo u statičnim društvima koja su, pritom, u potpunom vlasništvu neodgovornih i gramzivih političkih oligarhija koje su se samoproglasile nekakvim elitama. Uostalom, ovde nikad nije bilo popularno postavljati pitanja, polemisati, misliti, dovoditi pod sumnju... Sa druge strane, neštedimice se nagrađivalo poslušništvo, podaništvo i prigodničarstvo. Što nije uspela da ućutka cenzura - odradila je autocenzura. Kako sedamdesetih - tako i danas. Uostalom, znate li za još neki narod, osim ovih naših balkanskih, koji se toliko dosledno pridržava izreke: Ćutanje je zlato!? 

Ма докле ће, бре, више да нас замлаћују када сви врло добро знамо да је чика Добрица, с дубоким презрењем дакако, уствари одбио да прими Нобела - па су онда ови, како се не би сасвим обрукали, брже-боље, наврат-нанос нашли овог несретног Транстремера!