Na početku, voleo bih da se razumemo: ovo nije tekst o Ivici Dačiću. 

Reformisani Dačić samo je povod ― iako mu se ne može sporiti da je potpunom rehabilitacijom SPS-a uspeo nešto što se koliko juče činilo kao mission impossible ― ovo je tekst o nama: nereformisanima, zaostalima u lošoj prošlosti, o nama (zlo)pamtilima, jednostavnije rečeno: kočničarima sveopšteg progresa… 

 Naš problem, naravno, nije toliko što je Dačiću oprošteno sve ― problem je u tome što nama nije oprošteno ništa.

Biljana Srbljanović Mali mi je ovaj grob, Samizdat B92, Beograd, 2013.

I grobovi naši Bečom će se borit' / A grobovi naši Evropi će zborit' / Po dvorovima šetat' i plašit' gospodu. / Jugosloven mora dobiti slobodu!   (Stihovi urezani na zidu ćelije u kojoj je Princip tamnovao)

 - Sećate li se Principa?

- Kog Principa?

- Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno bio je posvećen jedan muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu zajedno smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.

MERA PATRIOTIZMA U SRBIJI DANAS 

Umesto šovinistickog laskanja narodnoj taštini, treba oštrom
kritikom proceniti sposobnost, prava i moć svoje države i svoga naroda.
Jovan Cvijić, 1921.[1]  

Direktan izliv patriotizma na mozak koji poslednjih nedelja, poput kakvog zlokobnog virusa prenetog iz devedesetih, opseda mnoge glave u Srbiji alarm je za uzbunu svega onog i svih onih koji još uvek veruju u to da Srbija ─ uprkos svemu ─ i dalje može da bude: građanska, uljuđena, pristojna i sređena zemlja. 

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas? 

“Svi smo mi imali pomalo Miloševića u sebi. Da mi nismo bili takvi, ne bi bilo ni Miloševića. On je posledica društva. Kao Hitler u Nemačkoj , posledica slabog društva. A društvo smo mi: i opozicija, i Crkva, i intelektualci“...

Citirana misao Zorana Đinđića, kao ideja vodilja one Srbije koja ─ uprkos kako unutrašnjim nepovoljnim okolnostima tako i katastrofalnim greškama međunarodne zajednice ─ još uvek ima hrabrosti i snage da stane pred ogledalo i uzroke slabosti i vlastitih poraza potraži i pronađe u sebi. Opet, parafrazirajući Đinđića, dolazimo do jednostavnog zaključka da ni Srbija današnjice ne može da se promeni ukoliko mi ostanemo isti.

Istina je, dakle, prilično surova i jasna – i ogledalo pred koje treba da stanemo prilično deprimirajuće. Obaznađeno, poraženo i ne bez vlastitih zasluga poniženo društvo u kom živimo personifikuje upravo Drekavac na njenom čelu. Efemeran, licemeran, opasan i trom,..., on je izraz društva koje nema ni hrabrosti ni volje da počne da se menja. Društva koje će, opet zarad nesnalaženja u realnosti i vlastitih slabosti radije pristati na samouništenje nego na suočenje.

NUNS i NDNV: Simbol ratnohuškačkog novinarstva na Javnom servisu Vojvodine

NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) i NDNV (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) ocenjuju skandaloznim nedavno pojavljivanje novinarke Milijane Baletić u ulozi autorke i scenaristkinje emisije "Portret Nikole Kusovca - glancanje mitova" na Radioteleviziji Vojvodine.

Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari)

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?!

Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!

Neosetljivost na patnje drugih odraz je sebičnih i primitivnih društava. Agresija izazvana strahom od drugih i drugačijih, koja u ovom društvu očito nikog ne uznemirava, predstavlja poslednji stepenik ka otvorenom ispoljavanju fašizma. 

Premijeru je smešno. Njegovom prezimenjaku na mestu ministra policije takođe je smešno. Predsednik se ne oseća nadležnim. Vučić verovatno štroji jaganjce - pošto je ovo prvi zabeleženi slučaj da on nema ambiciju da se u nešto lično umeša.

Sram da vas bude!
Ako ni za stid niste sposobni - stid me je i u vaše ime!

Draga Tatjana Aleksandrovna,

Meštani duž obala reke danima su obavešteni su da je u reci zabranjeno kupanje, kao i da je upotreba vode zabranjena i za navodnjavanje ili pojenje stoke. Uprkos upozorenjima da je riba iz Timoka opasna po zdravlje, te da se nikako ne sme upotrebljavati za ishranu ljudi ili životinja ─ velik broj građana iz reke je vadio poluuginule i ošamućene ribe i odnosio ih svojim kućama.